Najgora greška u istoriji ljudskog roda

Džared Dajmond

Zahvaljujući nauci oslobodili smo se lažnih i pretencioznih predstava o nama samima. Astronomija nas je naučila da Zemlja nije centar univerzuma nego samo jedno od milijardi nebeskih tela. Iz biologije znamo da nismo posebno stvoreni od Boga već da smo evoluirali uporedo sa milionima drugih vrsta. Danas arheologija ruši još jedno sveto verovanje: da je ljudska istorija tokom proteklih milion godina bila duga priča o napredovanju. Njena poslednja otkrića naročito ukazuju da je prihvatanje poljoprivrede, navodno naš odlučujući korak ka boljem životu, bila višestruka katastrofa od koje se nikada nismo oporavili. Poljoprivreda je sa sobom donela veliku društvenu i polnu nejednakost, bolesti i tiraniju, sručivši prokletstvo na našu egzistenciju do dana današnjeg.

Amerikancima XX veka, isprva će se učiniti da su argumenti protiv tog revizionističkog tumačenja istorije neoborivi. Mi živimo u boljim uslovima, u skoro svim oblastima života, nego ljudi u srednjem veku koji su, pre nas, živeli lakše nego pećinski ljudi, koji su, dalje u prošlost, bili u boljem položaju nego čovekoliki majmuni, itd. Nabrojimo samo naše prednosti. Uživamo u najobilnijoj i najraznovrsnijoj hrani, najboljim oruđima i materijalnim dobrima, najdužim i najzdravijim životima u istoriji. Većina nas je bezbedna od gladi i grabljivica. Energiju dobijamo iz nafte i mašina, a ne iz našeg znoja. Koji neoludita među nama bi menjao svoj život za život srednjevekovnog seljaka, pećinskog čoveka ili čovekolikog majmuna?

Najveći deo naše istorije kao vrste, izdržavali smo se sakupljajući i loveći: sakupljali smo divlje biljke i lovili divlje životinje. Prema tradicionalnom tumačenju filozofa, taj način života bio je „odvratan, surov i kratak“. Pošto nikakva hrana nije gajena, a u vrlo malim količinama je skladištena, onda, prema tom shvatanju, u borbi protiv gladovanja i potrazi za divljom hranom, koja je iznova započinjala svakoga dana, nije bilo predaha. Naše bekstvo iz te bede olakšano je pre 10.000 godina, kada su, u različitim delovima sveta, ljudi počeli da pripitomljavaju biljke i životinje. Poljoprivredna revolucija do danas se proširila celom planetom, i na zemlji je preostalo samo nekoliko grupa lovaca-sakupljača.

Sa progresivističkog stanovišta, na kojem sam odrastao, glupo je postaviti pitanje: zašto su skoro svi naši preci lovci-sakupljači prihvatili zemljoradnju? Prihvatili su je zato što je poljoprivreda efikasan način da se dođe do više hrane uz manje rada. Zasađene biljke daju više tona plodova po jutru zemlje nego divlje korenje i bobice. Zamislite samo grupu divljaka iscrpljenih od potrage za zrnevljem ili jurenja divljih životinja, kako po prvi put u životu iznenada upada u voćnjak krcat plodovima ili u pašnjak prepun ovaca. Šta mislite koliko milisekundi bi trebalo da prođe pa da ih taj prizor navede da prihvate prednosti poljoprivrede?

Progresivistička ideologija ponekad ide tako daleko da poljoprivredi pripisuje zaslugu za izvanredni procvat umetnosti koji se dogodio u poslednjih nekoliko hiljada godina. Poljoprivreda nam je obezbedila slobodno vreme koje lovci-sakupljači nisu imali, jer su usevi mogli biti uskladišteni, a vreme potrebno za ubiranje plodova iz bašte bilo je kraće od vremena za njihovo pronalaženje u divljini. Prema tome, poljoprivreda nam je omogućila da izgradimo Partenon i da komponujemo Misu u B-molu.

Iako priča sa progresivističkog stanovišta zvuči ubedljivo, veoma je teško dokazati je: Kako objasniti da se život ljudi poboljšao od kada su, pre 10.000 godina, odustali od sakupljanja i lova i prihvatili poljoprivredu? Sve do nedavno, arheolozi su pribegavali posrednim istraživanjima, čiji rezultati (neočekivano) nisu poduprli progresivističku tezu. Evo jednog primera posrednog istraživanja: Da li lovci-sakupljači u dvadesetom veku zaista žive lošije nego poljoprivrednici? Širom sveta raštrkane grupe takozvanih primitivnih ljudi, poput Bušmana iz pustinje Kalahari, nastavljaju da se izdržavaju na svoj način. Pokazalo se da ti ljudi imaju slobodnog vremena na pretek, da spavaju dosta dugo i da rade manje naporno od svojih komšija poljoprivrednika. Na primer, za jednu skupinu Bušmana, prosečno vreme posvećeno pribavljanju hrane iznosi 12 do 19 sati nedeljno, dok za Hadza nomade iz Tanzanije 14 sati ili manje. Kada su upitali jednog Bušmana zašto nisu prihvatili poljoprivredu, kao što su to učinila susedna plemena, on je odgovorio: „zašto bismo to radili kada na svetu ima toliko mnogo mongongo oraha?“

Dok se poljoprivrednici oslanjaju na useve bogate ugljenim hidratima, poput pirinča i krompira, preživeli lovci-sakupljači u svojoj ishrani koriste raznovrsnu mešavinu divljih biljaka i životinja koja im obezbeđuje više proteina i bolji odnos ostalih hranljivih sastojaka. Prema jednoj studiji, prosečna kalorijska vrednost dnevnog unosa hrane kod Bušmana (tokom meseca kada je hrane bilo u izobilju) iznosila je 2140 kalorija i 93 grama proteina, što je znatno više od preporučene dnevne vrednosti za ljude njihove veličine. Gotovo je nezamislivo da Bušman, koji u ishrani koristi oko 75 divljih biljaka, umre od gladi na način na koji je umrlo stotine hiljada irskih zemljoradnika, zajedno sa njihovim porodicama, za vreme Velike gladi¹, četrdesetih godina devetnaestog veka.

Dakle, život preostalih lovaca-sakupljača nije odvratan i surov, iako su ih poljoprivrednici potisnuli u neke od najnegostoljubivijih predela na svetu. Ali, savremene sakupljačko-lovačke zajednice, koje hiljadama godina žive u neposrednoj blizini poljoprivrednih društava, ne mogu da nam posvedoče o životnim uslovima pre poljoprivredne revolucije. Progresivističko mišljenje iznosi ozbiljan vrednosni sud koji se odnosi na daleku prošlost: život primitivnih ljudi poboljšan je od kada su sa sakupljanja prešli na poljoprivredu. Arheolozi mogu da odrede vreme tog preokreta, odmeravajući razliku između ostataka divljih i pripitomljenih biljaka i životinja u gomilama otpadaka koje su ostale iza preistorijskih ljudi.

Kako neko može da donosi zaključke o zdravlju preistorijskih proizvođača otpada i da na taj način proverava progresivističku hipotezu? Na to pitanje je odnedavno moguće odgovoriti, pomoću novootkrivenih tehnika paleopatologije – proučavanja znakova bolesti u ostacima drevnih ljudi.

U nekim srećnim situacijama, paleopatolog ima skoro isto toliko materijala za proučavanje koliko i patolog danas. Na primer, u čileanskoj pustinji arheolozi su pronašli dobro očuvane mumije, čija zdravstvena stanja u vreme smrti mogu biti određena pomoću autopsije (Discover). Čak je i izmet davno preminulih Indijanaca u suvim pećinama Nevade, ostao dovoljno dobro očuvan za ispitivanje prisustva crevnih glista i ostalih parazita.

Obično su skeleti jedini ljudski ostaci dostupni za proučavanje, ali i oni omogućavaju iznenađujući broj zaključaka. Za početak, skelet otkriva pol, težinu i približnu starost čoveka. U par slučajeva, na mestu gde je pronađeno mnogo skeleta, moguće je konstruisati tablice smrtnosti, poput onih koje koriste osiguravajuće kompanije kako bi izračunale očekivani životni vek i rizik od smrti za svaku datu generaciju. Paleopatolozi takođe mogu: da izračunaju visinu rasta merenjem kostiju ljudi različitih starosnih dobi; da ispitaju oštećenost zubne gleđi (znake dečje neuhranjenosti) i prepoznaju utisnute ožiljke na kostima – posledice anemije, tuberkuloze, lepre i ostalih bolesti.

Jedan očigledan primer, koji se odnosi na ono što su paleopatolozi saznali iz skeleta, tiče se istorijskih promena u visini rasta. Skeleti iz Grčke i Turske pokazuju da je prosečna visina sakupljača-lovaca pred kraj ledenog doba bila zadivljujućih 1,75 m za muškarce i 1,65 m za žene. Nakon prihvatanja poljoprivrede prosečna visina je opala, i do 3.000 godine pre n.e. spustila se do donjeg nivoa od 1,6 m za muškarce i 1,5 m za žene. Od klasičnog doba, prosečna visina je ponovo počela sporo da raste, ali moderni Grci i Turci još uvek nisu dostigli prosečnu visinu svojih dalekih predaka.

Još jedan primer paleopatologije na delu je studija indijanskih skeleta iz pogrebnih humki u dolinama reka Ilinois i Ohajo. Na brežuljcima Dikson, smeštenim pored sliva reka Spun i Ilinois, arheolozi su iskopali oko 800 skeleta koji verno prikazuju promene zdravlja oko 1.150 godine n.e, kada su sakupljačko-lovačke kulture dale prednost intenzivnom uzgoju kukuruza. Studije Džordža Armelagosa i njegovih kolega, tada se Univerziteta Masačusets, pokazuju da su ovi rani zemljoradnici platili cenu za svoj novootkriveni način izdržavanja. U poređenju sa lovcima-sakupljačima koji su im prethodili, zemljoradnici su imali: duplo povećanje oštećenja zubne gleđi – pokazatelja neuhranjenosti, četvorostuko povećanje anemije prouzrokovane nedostatkom gvožđa (dokazano na osnovu stanja kostiju koje se stručno naziva porotic hyperostosis), trostruko veći broj povreda kostiju koje ukazuju na dosta teškog fizičkog rada. „Očekivani životni vek pri rođenju u prepoljoprivrednim zajednicama bio je oko 26 godina“, kaže Armelagos, „ali u postpoljoprivrednim društvima on je iznosio 19 godina. Dakle, periodi iscrpljivanja usled neuhranjenosti i zaraznih bolesti ozbiljno su uticali na njihovu sposobnost da prežive.“

Dokazi ukazuju na to da su Indijanci sa brežuljaka Dikson, poput mnogih drugih primitivnih naroda, prihvatili zemljoradnju ne slobodnim izborom nego iz nužde, kako bi prehranili narastajuću populaciju. „Mislim da mnogi lovci-sakupljači nisu obrađivali zemlju pre nego što su na to bili primorani, a kad su se preorijentisali na poljoprivredu, zamenili su kvalitet za kvantitet“, kaže Mark Koen sa državnog Univerziteta Njujork iz Pitsburga, koji je zajedno sa Armelagosom kourednik jedne od uticajnijih knjiga u toj oblasti: Paleopatologija na početku poljoprivrede (Paleopathology at the Origins of Agriculture). „Kada sam, pre 10 godina, prvi put u javnosti izneo taj argument, malo ljudi se složilo sa mnom. Danas je to značajna tema naučne rasprave, uz kontroverze koje je prate.“

Najmanje tri grupe razloga podupiru tvrdnje da je poljoprivreda bila loša po zdravlje ljudi. Prvo, sakupljači-lovci su uživali u raznovrsnoj ishrani, dok je najveći deo hrane ranih poljoprivrednika dolazio od jednog do nekoliko useva bogatih skrobom. Zemljoradnici su dolazili do jeftinih kalorija po cenu jednolične ishrane (danas samo tri biljke bogate ugljenim hidratima – pšenica, pirinač i kukuruz – daju većinu kalorija koje savremeni ljudi unose u sebe, iako svakoj od njih nedostaju određeni esencijalni vitamini i aminokiseline). Drugo, zbog zavisnosti od ograničenog broja useva, zemljoradnici su živeli u stalnoj opasnosti od gladovanja u slučaju da jedan od useva podbaci. Najzad, poljoprivreda koja podstiče ljude na grupisanje u masovna društva, od kojih onda mnoga trguju sa drugim masovnim društvima, vodi do širenja parazita i zaraznih bolesti. (Neki arheolozi misle da je nagomilavanje ljudi na malom prostoru, pre nego poljoprivreda, ubrzalo širenje bolesti, što je problem kokoške i jajeta: da li koncentracija stanovništva podstiče poljoprivredu ili obrnuto?) Epidemije nisu mogle da uzmu maha dok je populacija bila raštrkana po malim grupama koje su stalno menjale prebivalište. Tuberkuloza i dijareja morale su da sačekaju nastanak poljoprivrede, a boginje i bubonska kuga pojavu velikih gradova.

Pored neuhranjenosti, gladovanja i epidemijskih bolesti, poljoprivreda je sručila još jedno prokletstvo na ljudski rod: duboku klasnu podeljenost. Lovci-sakupljači su imali malo ili nimalo uskladištene hrane i nisu posedovali koncentrisane izvore hrane poput voćnjaka ili stada krava: živeli su od divljih životinja i biljaka koje su mogli da ulove ili pokupe svakog dana. Prema tome, među njima nije moglo da bude kraljeva, niti klasa društvenih parazita koje se goje hranom otetom od drugih. Jedino je u zemljoradničkoj populaciji mogla da nastane bogata, neproizvođačka elita i izdigne se iznad masa u kojima su harale bolesti. Kosturi iz grčkih grobova u Mikeni, od 1.500 godine pre n.e, pokazuju da su kraljevske porodice uživale bolju ishranu od običnih ljudi, pošto su njihovi skeleti bili u proseku 5 do 8 cm viši i sa zdravijim zubima (u proseku jedan u odnosu na šest nedostajućih zuba). Među čileanskim mumijama iz 1.000 godine n.e, elita se ne razlikuje samo po zlatnim trakama za kosu, već i po četvorostruko manjem broju povreda kostiju prouzrokovanih bolestima.

Sličan kontrast u ishrani i zdravlju postoji i danas na globalnom nivou. Ljudima u bogatim zemljama, kao što su SAD, isticanje prednosti lova i sakupljanja zvuči smešno. Međutim, Amerikanci su elita zavisna od nafte i ruda koje se uvoze iz zemalja sa siromašnijom ishranom i sa lošijim zdravljem stanovništva. Ali, ako bi neko mogao da bira između toga da bude poljoprivrednik u Etiopiji ili Bušman sakupljač u Kalahariju, šta mislite koji bi izbor za njega bio bolji? 

Poljoprivreda je takođe podstakla nejednakost između polova. Oslobođene od potrebe da nose svoje bebe kao u vreme pokretljivog načina života, i pod pritiskom da stvore više ruku za obrađivanje polja, zemljoradničke žene su bile prinuđene da češće zatrudne od žena iz sakupljačko-lovačkih zajednica, što ih je dodatno iscrpljivalo i ugrožavalo im zdravlje. Među čileanskim mumijama, na primer, više žena nego muškaraca imalo je povrede kostiju od zaraznih bolesti.

U poljoprivrednim društvima, žene povremeno služe kao tegleća marva. U savremenim poljoprivrednim zajednicama Nove Gvineje, često viđam žene kako se teturaju ispod tovara drva za vatru i povrća, dok muškarci hodaju pored njih praznih ruku. Jednom sam, proučavajući ptice na terenskom putovanju, ponudio nekim seljanima da ponesu opremu i zalihe hrane stazom koja je vodila do mog planinskog logora. Najteža stvar bila je vreća pirinča teška 50 kilograma, koju sam vezao za štap i namenio grupi od četvorice muškaraca da je nose na ramenima. Kada sam najzad sustigao seljane, muškarci su nosili lagane stvari, dok je jedna sićušna žena, lakša od moje vreće pirinča, hodala povijena ispod nje, podupirući je dodatno konopcem vezanim preko čela.

Na tvrdnju da je poljoprivreda podstakla cvetanje umetnosti obezbedivši potrebnu dokolicu, može se lako odgovoriti: savremeni lovci-sakupljači uživaju u najmanje toliko slobodnog vremena sa koliko raspolažu i poljoprivrednici. Čitav naglasak na dokolici kao ključnom faktoru izgleda da vodi na pogrešan put. Gorile su imale dovoljno slobodnog vremena da sagrade svoj Partenon, samo da su to želele. Postpoljoprivredni tehnološki napredak omogućio je nove forme umetnosti i lakše konzerviranje umetnina – ali lovci-sakupljači su stvorili veličanstvene slike i skulpture još pre 15.000 godina, što su činili i Eskimi i Indijanci sa pacifičkog severozapada, sve do kraja prošlog veka.

Prema tome, sa pojavom poljoprivrede, elite su se našle u boljem položaju dok se za ogromnu većinu ljudi situacija drastično pogoršala u odnosu na ranija vremena. Umesto da progutamo progresivističku priču o tome da smo izabrali poljoprivredu jer je bila dobra za nas, moramo se upitati kako smo se našli uhvaćeni u njenoj zamci, prkoseći njenim opasnostima.

Jedan odgovor na to pitanje svodi se na izreku: „Moć stvara pravo.“ Poljoprivreda može da izdržava znatno više ljudi nego lov, mada osiromašuje ukupan kvalitet života. (Gustina naseljenosti lovaca-sakupljača retko prelazi jednog čoveka na 10 kvadratnih milja, dok je poljoprivredno stanovništvo prosečno sto puta gušće naseljeno.) To je delom zbog toga što polje gusto zasejano jestivim usevima može da prehrani mnogo više usta nego šuma sa raštrkanim jestivim biljkama; delom takođe i zbog toga što pokretljivi lovci-sakupljači moraju da održavaju četvorogodišnji interval između rađanja dece, čedomorstvom i ostalim sredstvima, pošto majka mora da nosi svoje dete sve dok ono ne stasa za hodanje zajedno sa odraslima. Zemljoradničke žene nemaju taj teret i zato mogu češće da zatrudne – obično rađaju svake druge godine.

Krajem ledenog doba, gustina naseljenosti lovaca-sakupljača polako je rasla i grupe su, da bi prehranile sve više gladnih usta, morale da biraju između prvih koraka u pravcu poljoprivrede ili pronalaženja načina da ograniče rast populacije. Zavedene privremenim izobiljem, sve dok rast populacije ne neutrališe povećanu proizvodnju hrane, neke grupe su izabrale prvu opciju u nemogućnosti da predvide sva zla koja poljoprivreda sa sobom nosi. Odrodivši se od lovaca-sakupljača, te grupe su potom ubijale i proterivale one grupe koje su izabrale da ostanu lovačko-sakupljačke, jer stotinu neuhranjenih zemljoradnika još uvek mogu da savladaju jednog zdravog lovca. Nije tačno da su lovci-sakupljači odustali od svog načina života, već su oni koji su bili dovoljno svesni da to ne učine, proterani  iz svih oblasti u kojima su živeli, osim sa onih koje poljoprivrednici nisu želeli.

Treba imati na umu uobičajenu primedbu da je arheologija, kao interesovanje za daleku prošlost koje ne pruža lekcije za sadašnjost, čist luksuz. Ali, proučavajući nastanak poljoprivrede, arheolozi su rekonstruisali prelomnu tačku u kojoj smo napravili najgoru grešku u istoriji ljudskog roda: prinuđeni da biramo između ograničavanja populacije ili pokušaja da povećamo proizvodnju hrane, izabrali smo ovo drugo i završili u ratovima, izgladnjivanju i tiraniji.

Lovci-sakupljači su živeli najuspešnijim i najdugotrajnijim načinom života u ljudskoj istoriji. Nasuprot njima, mi se još uvek borimo sa pometnjom u koju nas je gurnula poljoprivreda, i nije izvesno da li ćemo uspeti da se izvučemo. Pretpostavimo da nas je posetio arheolog iz svemira koji pokušava da svojim drugarima vanzemaljcima objasni ljudsku istoriju pomoću časovnika na kojem bi svaki od 24 sata predstavljao 100 hiljada godina stvarnog istorijskog vremena. Ako bi istorija ljudskog roda počela u ponoć, onda bismo danas bili na kraju našeg prvog dana. Živeli smo kao lovci-sakupljači skoro celi dan, od ponoći, preko svitanja i podneva, sve do zalaska sunca. Na kraju dana, oko 11.54 pre ponoći, prihvatili smo poljoprivredu. Kako se naša druga ponoć približava, da li će se nesreća zemljoradnika pritisnutih glađu postepeno proširiti i progutati nas sve? Ili ćemo nekako dostići zavodljiva bogatstva o kojima maštamo da se kriju iza bleštavih iluzija poljoprivrede, a koja su nam izmicala sve do sad?

Jared Diamond, The Worst Mistake in the History of the Human Race

Izvor: http://www.ditext.com/diamond/mistake.html

Preveo: Miroslav Budimir

Napomene:

1. U Irskoj je 1846. godine propao najveći deo godišnjeg roda krompira. Uzrok je bila tzv. krompirova rđa, gljivica koja izaziva truljenje zdravih biljaka, koja je stigla iz Amerike u Irsku juna 1845. godine. Pošto je irskim zemljoradnicima krompir bio osnovna, i često jedina, hrana (naročito tokom zimskih meseci), od posledica gladi umrlo je stotine hiljada ljudi. Prim. prev.