Deset hiljada godina krize

Pol Šepard

Pripitomljavanje divlje ovce

Na osvit civilizacije, povezan sa prvom poljoprivredom, obično se gleda kao na veliki izlazak sunca, pre kojeg su ljudi živeli u mentalnom i društvenom sumraku, čekajući, naprežući se da postanu celovita ljudska bića. Mi na te daleke pretke gledamo kao na nedovršene ljude sa nekoliko grubih oruđa, koji žive strašne i monotone dane i užasne i neudobne noći, sa kratkom, surovom egzistencijom kao jedinom nagradom u borbi za opstanak.

Moderni mit o napretku i jevanđelje radikalne promene, orijentacija ka sutrašnjici i pomamna zamena starih stvari novima, moderni su jedino u odnosu na celokupno ljudsko trajanje koje im je prethodilo. Iako sebe možemo da prikazujemo kao potpuno drugačije od seljaka Starog sveta, moderni život je počeo u agrarnoj svesti.

Niko pouzdano ne zna kako ili zašto je počela poljoprivreda. Kako je čovek započeo najranije uzgajanje biljaka i životinja može ostati večita tajna, ali epidemija gramzivog vlasništva i teritorijalnog širenja, koja je proistekla iz tog razvoja, suviše je očigledna. Na osnovu postojećeg dokaznog materijala, to nije bio događaj koji je zahvatao celi svet, niti pojedinačni događaj, već promenljiva mešavina lova, ribolova i sadnje, na početku u vrlo ograničenoj geografskoj oblasti od Turske do Kaspijskog basena i južno do Crvenog mora i Palestine, i kasnije u uporednim širenjima iz centara u ekvatorijalnoj Aziji i Americi.

Uprkos mnogim specifičnim pripitomljavanjima i oblicima rane poljoprivrede u drugim delovima sveta, naročito u jugoistočnoj Aziji i Centralnoj Americi, taj skup tehnika i načina mišljenja izgleda da je prvo bio uobličen na istočnom obodu Sredozemnog mora, i da se odatle proširio kulturnim kontaktom. Kako se poljoprivreda širila zemaljskom kuglom, vremenom su Azija i Amerika postali „centri pripitomljavanja“.

Lovačko-sakupljački narodi koji su prethodili sadiocima, nisu živeli u nepromenljivom svetu, niti su oni sami bili međusobno slični svuda ili u različitim vremenima. Raznolikost je postojala zbog prilagođavanja ljudi na lokalne razlike u okruženju. Klima, vrste biljaka i životinja, vrste dostupne hrane i kombinacije oruđa i ideja koje je čovek stvorio, menjali su se milionima godina. Proširivši sopstveni domašaj, premeštajući se sa menama glacijalnog leda, ljudi su upoznali stilove ostalih živih stvorenja dostigavši bogatu čovečnost daleko pre nego što su se pojavili metali, lonci, točkovi, kraljevi i teokratije.

Doskora se još uvek mislilo, zbog ograničenog arheološkog dokaznog materijala, da se pripitomljavanje pojavilo iznenada, kao neobjašnjivi proboj koji je preobrazio ljudski život pre nekih deset hiljada godina. Sada je jasno da je njegovo naglo pojavljivanje u arheološkim iskopinama bila lokalna slučajnost. Između čistog sakupljanja i pune proizvodnje hrane, postojale su faze sakupljanja hrane i početnog pripitomljavanja, načini života koji kombinuju lov i sakupljanje u različitim razmerama, i konačno, selektovanje ili veštački lov životinja i sakupljanje iz proširene bašte sa biljkama koje su bile, manje ili više, konstantno zaštićene i verovatno genetski izmenjene od strane ljudi.

Priča o nekom pećinskom čoveku geniju koji donosi kući jagnje divlje ovce da ga odgaji i hvata štene vuka iz njegove jazbine, ili u smelom blesku intuicije shvata kako se gaji paradajz te na taj način jednim moćnim potezom pronalazi nov način života, koji posle oponašaju njegovi prijatelji i potomci, besmislena je; ona je deo istog civilizovanog mita koji nas tera da poverujemo kako je zemljoradnik otkrio poljoprivredu na čudesan način izdigavši se na taj način iznad svojih predaka.

Niz događaja istočno od Sredozemnog mora, pre nekih dvadeset hiljada godina, možda nas je, nesigurnim koracima, vodio prema poljoprivredi. Već pola veka neubedljivo se raspravlja da li su ti pritisci i deformacije ljudskog društva bili posledica klime i glečera poslednjeg ledenog doba. Velika vlažnost tokom tog perioda, nekima ukazuje da su ljudi, koji su prethodno lovili krupnu divljač, bili sputani vodenim tokovima i močvarama, da je lov opao kada su veliki sisari postali lokalno istrebljeni, da je ribolov možda zaveo ljude u sedelački život, koji je podstakao drugačiju vrstu pažnje prema okolnim biljkama i životinjama. Ukazuje se da je posle vlage došla suša; da su glavne divlje životinje u krdima bila divlja goveda (tur) i preci pripitomljenih koza i ovaca; i da su trave na padinama bujale u takvom obilju, da su njihova semena postala sve dostupnija hrana za ljude. Ako je upotreba žitarica bila srž čovekove preistorije, onda je bila neodvojiva od upotrebe vatre za kuvanje koje ih je učinilo jestivim u velikim količinama.

Tokom te faze pogoršavanja lova i njegove kulture (kυνηγετικών), lokalna plemena su očigledno probala vrlo raznovrsnu hranu, koju su odbijali njihovi prethodnici, lovci na irvase. Tokom tih četiri hiljade godina, koje prethode prvim poljoprivrednim zajednicama, arheološki tragovi pokazuju znakove krize. To je bilo vreme intenzivnog eksperimentisanja sa hranom, sakupljanja žireva, orašastih plodova, semenki, puževa, ljuskara, riba i ostalih vodenih životinja. Majstorstvo pravljenja kamenih oruđa bilo je izbledelo, ali tu su bila nova oruđa od drveta, kože i kostiju, dokazi plivanja i upotrebe čamaca, srpovi od kremena, tučak i avan i luk i strela. Ti pronalasci skupljača semena, obalskih strvinara i pratilaca ovaca na vododelnici Tigra i Eufrata, i na padinama Zagrosa i Palestinskih planina, prethodili su najranijim konkretnim znacima pripitomljavanja – kostima stoke i vrstama semena pronađenim isljučivo u vezi sa čovekom.

Bilo je to vreme iskušenja i teškoća za društva i kulture koje su stvorile umetnost i religiju koje su dvadeset hiljada godina opstajale većim delom Evrope i Azije, a ipak je bilo naklonjeno eksperimentisanju i podsticalo ljude na svestranost. U vreme kada je klima otoplila oko Mediterana, pre nekih dvanaest hiljada godina, sedentarni ljudi koji su svesno upotrebljavali semena, grickali su lokalnu ovčetinu u selima. Za njih su bizon, vunasti mamut, nosorog, divlji konj, pećinski medved i irvas, bili sve samo ne nestali iz pamćenja.

Zemlje koje su oni nastanjivali verovatno su izgledale potpuno drugačije od severnijih tundri i stepa, i južnijih savana, gde su lovci još uvek cvetali. Zatalasani, otvoreni brdski teren, bio je prošaran parčićima šuma i potocima koje su razdvajali bujni travnjaci. Lutajuća krda divljih ovaca i koza postepeno su se navikla na ljude, tolerišući ljudsko prisustvo čak i u okviru „distance bekstva“, na kojoj divlje životinje obično beže. One su bile sve lakši plen za ljude, čija su izdržljivost, snaga i veština bili brušeni kroz generacije njihovih lovačkih predaka. Ali, u poređenju sa velikim hajkama i probadanjima kopljem divljih konja od strane njihovih prethodnika, pogađanje koza strelama moralo je biti duboko, iako možda nesvesno, razočaranje.

Praktična propast lova i sakupljanja, centralne aktivnosti drevne kulture, sigurno je pogodila u samo srce ljudske egzistencije. Velika misterija pripitomljavanja, nije dakle u tome kako su ljudi dostigli kontrolu nad biljkama i životinjama, već kako je ljudska svest bila reorganizovana kada je lovački život bio slomljen – to jest, mentalni, društveni i ekološki kompleks zasnovan na lovu. Sve glavne ljudske karakteristike – veličina, seksualno i reproduktivno ponašanje, intuicija i inteligencija – pojavile su se i bile su orijentisane prema lovačkom životu. Kako je, na primer, muška privilegija prešla sa hajke na žetvu biljaka? Iako su muškarci, u svim vremenima, nastavili da love sa velikim elanom i ponosom, kao što su žene nastavile da sakupljaju i da budu središte domaćinstva, začuđujuće je da se takva promena zanimanja desila.

Koliko god da je žetva bila ritualizovana u ženskim simbolima, muškarci su, tokom nekoliko hiljada godina, preuzeli kontrolu nad njom. Poljoprivreda je kroz istoriju predstavljana u femininim terminima i slikama. I pored toga, muškarci su obično dominirali političkim poretkom u takvim društvima – kao među biblijskim narodima. Verovatno zbog toga što je od najranijih vremena poljoprivrede glavna svrha čovekovih pašnjaka i polja bila proizvodnja mesa od životinja koje pasu, a prinos mesa je drevni domen muškarca kao lovca. Ili, da li je kontrola nad viškom žitarica na neki način pribavila prestiž i potencijalnu moć, tradicionalno povezanu sa lovom i lovčevom čašću pri raspodeli delova plena?

Kako su životinje postajale sve pitomije, teranje divljih, bezoarskih koza i divljih azijskih ovaca, ma koliko da je bilo kompenzovano društvenim statusom, moralo je izgledati manje vredno čovekovog života. Odsečeni od lova na irvase, konje i slonove, muškarci su izgubili modele i metode pomoću kojih su dostizali lični integritet i odmeravali ga u grupi mirnim sredstvima. Oni su pronašli zamenu u najvećem i najopasnijem mogućem plenu koji je preostao – samim ljudima.

Propast ekologije koja je održavala mali broj raštrkanih ljudi i usklađivala ih sa misterijom i raznovrsnošću celokupnog života, vodila je, kao u nekom đavolskom Padu, ka lovu i hvatanju čoveka od strane čoveka, ka gomilanju žitarica i sekularizovanju celokupnog prostora. Poljoprivredniku su bili potrebni brojni rođaci kako bi odbranio svoja polja: sinovi, sabranitelji i saborci, i konačno, braća ideolozi.

Postoje mnogi fizički i sredinski aspekti pripitomljavanja koji još uvek nisu poznati. Zašto se ono nije desilo ranije, u više od dva miliona godina tokom kojih su klime i životinje jačale i slabile? Šta je stvarni redosled takvih međusobno povezanih događaja kao što su: pripremanje hrane od žitarica pomoću kuvanja, nadziranje krda, saterivanje i klanje zasnovano na kalendaru, sejanje i uzgajanje semena, zatvaranje i rasplođavanje zarobljenih životinja? Čak je i funkcija ili svrha kontrole različitih vrsta biljaka i životinja nedovoljno poznata. Da li su životinje prvo bile držane u torovima iz religioznih razloga ili su se religiozni motivi i razlozi ishrane razvijali simultano?

Sada izgleda da je ono što se dugo smatralo „početkom“, vrhunac događaja koji su se zbili tokom tri puta dužeg vremenskog razdoblja od hrišćanske ere. Ti veliki momenti u nastanku poljoprivrede, bili su, umesto toga, spoj ili mešavina aktivnosti tokom kojih su ljudi uvećali svoje oslanjanje na hranu od semena, palili vatre koje su preobrazile vegetaciju i lovili sve uži opseg sisara srednje veličine, koje su štitili od ostalih grabljivica. Semena predačkih biljaka pšenice i ječma bila su prosto sakupljana, pre nego što su namerno sejana.

Nekada se mislilo da su ljudi prvo postali sedentarni i da su onda primetili sočne mahune i voće koje je nicalo iz njihovog sopstvenog izmeta i gomila đubreta; ili da su već sedentarni ljudi zatvorili životinje jer su barem imali dovoljno prostora za njihovo držanje. Sada znamo da su ljudi gradili i upotrebljavali efikasna skloništa, razvijali jezik i kompleksne kulture, pravili prelepa oruđa i održavali vatru na prostoru današnje Turske, Čehoslovačke, Francuske, Rusije, Mađarske, i verovatno na drugim mestima, stotinama vekova pre poljoprivrede.

Postulirani su i drugi početni koraci u razvoju poljoprivrede, ali nijedan ne može da objasni događaje od pre četrnaest do pre dvanaest hiljada godina. Čak je i pravljenje posuđa, proslavljena veština revolucije proizvodnje hrane, dugo bilo pripremano, pošto su posude pravili ljudi kojima su one bile potrebne, jer su sakupljali, ali nisu sadili, skladištili ili razmenjivali hranu.

Kaže se u poluozbiljnom tonu, da kad je čovek pripitomio psa, pas je pripitomio čoveka, ali pas možda nije bio među prvim pripitomljenim organizmima: dokazi su neubedljivi, zbog sličnosti kostiju divljih i pitomih kanida na arheološkim nalazištima. Polako izranja pouzdana hronologija najranijeg prisustva svake od stotina pripitomljenih biljaka i životinja, pomoću metode ugljenika-14 i ostalih metoda za datiranje. Umesto da objašnjavaju početke poljoprivrede, sve one se bave potonjim činjenicama i ne otkrivaju ključni preokret u počecima poljoprivrede.

Ono što je sigurno prethodilo poljoprivredi, bila je promena u stilu i čovekovom osećaju sopstvenog mesta u svetu; promena pri kojoj je čovek pretpostavio da poseduje svet, a među divljim organizmima odvajao one koji bi imali određenu infantilnu, poverljivu blagost, koja se može negovati i povećavati u zarobljeništvu. Sudbina planete bila je izmenjena daleko pre nego što su neki degenerisani tur ili divlja krava bili upregnuti u konstrukciju sa kamenim točkovima u Egiptu. Grupa uskraćenih lovaca, uhvaćena u geografskoj i biološkoj krizi, latila se gnječenja rakova i pabirčenja semenki – aktivnosti koje nisu okupirale punu pažnju njihovih predaka milionima godina, otkako je najraniji rod čoveka, Ramapitekus, lagano hodao oko jezera i ravničarskih oboda, i otkada je otac modernih ljudi, Australopitekus, strvinario, tražio sitan plen i hvatao ljuskare u plićacima drevnih afričkih jezera.

Uzgajanje životinja, propast biološkog stila

Teško je govoriti o domaćim životinjama kao o promašajima, zato što su nam toliko drage. One su nama prijateljska bića, pošto divlja stvorenja smatramo kuriozitetima ili senkama čije se volje protive našoj. Prokazati poljoprivredu i seoski život, tako relativno spokojne u vremenu urbane krize, izgleda kao ruganje poslednjem mestu utehe i predaha. Ali, po mom mišljenju, urbana kriza je direktna posledica revolucije proizvodnje hrane. Iako su poljoprivrednici pripitomili neke vrste biljaka i životinja, poljoprivredno imanje je, na neki način, pripitomilo stanište. Za koga je hrana masovno proizvođena, a viškovi hrane skladišteni, ako ne za grad?

„Pripitomljavanje“ znači mnogo više od rečničke definicije: „postajanje članom domaćinstva“. Pojedinačna divlja stvorenja doneta u kuću, bez obzira koliko su voljena ili koliko dugo su držana, ne postaju pripitomljena. Ako prežive, mogu da ne napreduju tako dobro kao u divljini; ako napreduju, još uvek ne mogu da se razmnožavaju ili da stvore lozu; ako se razmnože, potomci i dalje mogu više voleti da budu na slobodi, ako su sposobni da pobegnu. Postoji urođena razlika između divljih i svih drugih životinja.

„Pripitomiti“ znači genetski izmeniti, promeniti grupu organizama tako da njihovo ponašanje i izgled budu potpuno drugačiji od njihovih divljih rođaka, a da se te promene prenose na njihovo potomstvo. Birajući roditelje, odstranjujući nepoželjne, parenjem u srodstvu i ukrštenim parenjem, čovek se služi istim postupcima koji deluju u prirodi.

Svaki gen u pojedinačnom organizmu deluje u kontekstu mnoštva drugih gena. Prema tome, genetske promene koje proizilaze iz pripitomljavanja mogu da utiču na celo biće, njegov izgled, ponašanje i fiziologiju. Temperament i karakter domaćih životinja nije samo mirniji nego u njihovih divljih rođaka, već je i mekši, to jest, nekako manje definisan. Naravno, nema ničeg mirnog u vezi sa ljutitim bikom ili opasnim psom čuvarom, ali njihove majke bile su poslušne, i jednom kada je organizmu oduzeta sopstvena divljina, on može da podivlja u bilo kom pravcu koji uzgajivač želi. On može da se načini svirepim bez toga da bude istinski divalj. To poslednje podrazumeva ekološku nišu od koje je domaća životinja sklonjena. Niše su nezgodni vaspitači. Beg od njih nije sloboda, već gubitak smera. Čovek zamenjuje prirodnu selekciju za kontrolisani uzgoj; životinje se biraju zbog osobina poput davanja mleka ili pasivnosti, na uštrb opšte sposobnosti i opšteprirodnih odnosa.

Sve populacije sastavljene su od jedinki koje se međusobno razlikuju. Među divljim životinjama, raznolikost se neprestano podseca na svojim granicama. Uspeh u razmnožavanju i opstanku najbolje postižu jedinke određenog tipa. Na taj način, prirodna selekcija vrši stabilizaciju pritiska, oblikujući populacije u primetno drugačije i prepoznatljive vrste. Taj pritisak ne isključuje genetske varijacije. U stvari, izgled i ponašanje divljih vrsta drži se određenog tipa, bez obzira na genetske varijacije. Očigledna jednoobraznost skriva genetske razlike. Kada se prirodna selekcija ukloni, veći deo te skrivene varijacije izbija na površinu i populacija biva preplavljena spoljašnjom raznolikošću. 

Naš subjektivni doživljaj toga tiče se individualnosti, a koncept individualnosti u našem društvu nosi tako jaku emotivnu snagu, kao i dodatno političko značenje, da se individualizovanje, kao sporedni proizvod pripitomljavanja, ne može tako lako smatrati nepoželjnim. Iako pripitomljavanje proširuje raznovrsnost oblika, to jest, povećava vidljivi polimorfizam – ono potkopava jasne granične linije koje razdvajaju divlje vrste i onesposobljava naše raspoznavanje vrste kao grupe. Poznavanje samo domaćih životinja otupljuje naše razumevanje načina na koji se zajedništvo i razjedinjenost zbivaju kao obrasci u prirodi, i zamenjuje je pažnjom usmerenom na jedinke i rase. Na primer, široka raznovrsnost veličina, boja, oblika i upotrebe pripitomljenih konja, zamagljuje razlike između različitih vrsta Equus, koje su nekada bile konstantne i značajne.

Kada se bilo koja dva organizma uporede, važno je znati kako su oni povezani. Koliko god beznačajno može isprva izgledati razlika, njena beznačajnost prosto označava siromaštvo biologije u modernoj filozofiji. Sa pripitomljavanjem, ponovno proizvoljno uspostavljanje nedoslednih grupisanja i odnosa, oštećuje perceptivne moći ljudske vrste. Ako bi evoluciona humana ekologija imala samo jednu pouku, bila bi ta da je razvoj ljudske inteligencije povezan sa čovekovim svesnim istraživanjem sistema vrsta u prirodi. Ali, to stanovište izgubljene osetljivosti odvodi nas daleko od bioloških posledica pripitomljavanja. Vrlo dobro su poznate promene u žlezdama i anatomiji prilikom pripitomljavanja divljih životinja. Uzmimo samo belog pacova, čija istorija je uporedno dobro dokumentovana, otkako je, polovinom devetnaestog veka, stvoren od divljeg mrkog pacova. Uzgajanje radi lakoće čuvanja i jednoobraznosti, dovelo je do mnogih povezanih i nesmotrenih promena. Pitomiji, poslušniji, manje agresivni i plodniji beli pacov, sa svojim ranim razvojem gonade, manje aktivnom tiroidnom žlezdom i manjom nadbubrežnom žlezdom, uklet je svojom većom podložnošću na stres, umor, bolest i manje je inteligentniji od svog divljeg rođaka. Neizbežne sporedne posledice bile su mnoge štetne promene, zbog uzajamnog delovanja gena ili zato što su geni koje je uzgajivač favorizovao bili tesno povezani sa nepoželjnim genima na hromozomima.

Snažni, čvrsti stil divlje životinje, takav je zbog mešavine gena koji međusobno dobro sarađuju – drugačije rečeno, on ima stabilan epigenetski sistem. Sličnost jedinki je, tim sistemom, zaštićena od poremećaja putem mutacije. Štaviše, određena hromozomska odstupanja mogu da služe održanju blokova gena zajedno u divljem obliku; to jest, ona teže da smanje mešanje ili prekombinovanje u potonjim generacijama.  

Uzgajivač pripitomljavanjem razbija te blokove, dozvoljavajući novim kombinacijama da se pojave u potomcima, koje će mnoge od njih načiniti nesposobnim u prirodi. Neki od njih će biti posebno poželjni za uzgajivača, a drugi prosto čudovišta. Jednom kada se klaster razbije uzgojem koji kontroliše čovek, proizvodeći genetske „šeprtlje“ zaštićene od surovosti divljine, nove garniture zarobljenih vrsta onda mogu da se raseju iz njih na farmi ili u laboratoriji. Čak i u zoološkom vrtovima, gde većina divljih životinja brzo umire, zarobljenici koji prežive su oni koji, zbog sopstvene genetske razlike, su manje striktni po pitanju teritorije, manje suptilni u vezi sa socijalnim signalima i nagoveštajima, manje precizni pri razlikovanju ponašanja, gubitku partnera i drugova, i strahu od ljudske sveprisutnosti. Sve domaće životinje su vrlo društvene, ali njihovi društveni odnosi su degradirani i uopšteni, baš kao što je njihova fiziologija radikalno izmenjena. One se uzgajaju zbog spremnosti da prihvate ljudsku kontrolu. „Odrešitelji“ – signali drugih iz njihove vrste koji okidaju složene nizove ponašanja – su izgubljeni, zajedno sa genetski regulisanim odgovorima. Svet za njih postaje sve prostiji.

Ritualno ponašanje se skraćuje. Simbolička borba za razrešenje konflikta mirnim putem ređa je među domaćim, nego među divljim vrstama. Pošto nestaju segmenti u obrascima parenja, ovi gube svoju detaljno razrađenu vremensku podešenost. Hormonalne promene, poput opadanja adreno-kortikalnih steroida, vode u sklonost potčinjavanju. Sistemi za razmnožavanje čuvanih životinja, koji su u prirodi gusto isprepletani nizovi koraka od udvaranja do roditeljskog ponašanja, gube svoju finu usklađenost sa godišnjim dobom i pokazivanjem položaja tela. Razlike između mužjaka i ženki – sekundarne seksualne karakteristike – razvodnjene su. Životinje postaju puki pioni u poljoprivrednikovoj uzgajivačkoj igri, lišene finesa i izuzetnih detalja koji su tako karakteristični za divlje vrste. Životinja se udaljava od teško stečenog tipa vrste. Ona prestaje da bude odgovarajući predstavnik oblika prirodnog života za čoveka. Njeno degradirano ponašanje i izgled nas obmanjuju i pogrešno obrazuju u osnovnim opažanjima ritmova kontinuiteta i diskontinuiteta i specifičnih obrazaca mnogostrukosti prirode.

Tumačenja ove nastrane ekologije, za civilizaciju su formulisali njeni „obrazovani“ članovi. Dekadentni diletanti iz grada, gledali su preko ograde seoskog dvorišta u slomljene kreature koje se valjaju i kopuliraju u sopstvenom izmetu, i tako je rođena ideja zverske brutalnosti sa neobuzdanim apetitom. Bio je to model „životinjskog“ u filozofiji, „prirodnog“ od kojeg su ljudi, razumljivo, čeznuli za transcendentnim oslobođenjem.

Pogodni kandidati za pripitomljavanje među životinjama su društvene vrste orijentisane ka krdu i one koje priznaju vođu ili dominaciju. Njihova reakcija na sopstvenu vrstu (moguće seksualne partnere) i sopstveno stanište, više je stvar učenja, a manje ustaljenih odgovora na ustaljene signale. Uzgajanje traži i eksploatiše tri osobine tih životinja: sklonost mladih da prate bilo koga ko brine o njima, pomoću utiskivanja – procesa nepovratnog vezivanja; postupnost prelaza od dojenja do jedenja; i način na koji različiti društveni odnosi mogu biti posredovani putem različitih čula. Na primer, odnosi hranjenja majka-ćerka, mogu biti zasnovani na utisnutom ukusu. Škotska mlekarica pušta kravu (kao i tele) da liže njene krvave ruke na porođaju, a krava će se posle toga „spustiti“ – dati mleko mlekarici i teletu, ali samo njima.

Urođene metaboličke greške osuđuju divlje životinje na brzu propast. U zarobljeništvu takvi bogalji nisu samo zaštićeni, već su i nagrađeni. Ti defekti („hipertrofije“) u razvoju dovode do proizvodnje dodatnog mesa, vune, svile, jaja i mleka. Sve takve nakaze nose teret genetske slabosti. Negovanje tih slabića obuhvata veći deo moderne nauke o životinjama, koja može da se definiše kao sistematsko stvaranje životinjskih deformiteta, anomalija i čudovišta, i kao praksa njihovog držanja u životu.

Još jedna mutantska crta, zajednička domaćim životinjama, jeste prekomerno odložena zrelost i prevremeno seksualno sazrevanje kombinovano sa ubrzanim rastom. Odstranjivanjem razularenih i tvrdoglavih jedinki, čvrsta, zrela i vitka linija žrtvovana je u korist životinja sa pokoravajućim i infantilnim odgovorima. Prednost se daje jedinkama koje sazrevaju sporijim tempom. Krave i konji, baš kao i primati, imaju dugotrajne veze majka-dete. Eksploatisanjem te veze mogu biti stvorene nove društvene međuzavisnosti. Infantilne životinje su manje vezane za sopstvenu vrstu i spremno se pridružuju drugim životinjama u seoskom dvorištu, ili ljudskom domaćinstvu. Deca ih željno usvajaju kao „ljude“, a odrasli su privučeni njihovim bespomoćnim obraćanjima i nezrelim licima – jer mladalačke crte su očigledne na licu i telu, kao i u ponašanju. Posledica svega toga je da su rase domaćih životinja stvorenja koja nikada ne odrastaju, uprkos svojoj prevremenoj seksualnoj zrelosti.

Zaštićeno okruženje domaćih životinja odvaja ih od vajarskih snaga prirode i odseca od mnogih prirodnih bogatstava. Taj gubitak njima postaje podnošljiv samo onda kada se uzgajanjem odstrane njihove sklonosti ka mestu. Umesto da bude okretnija od svojih divljih predaka, domaća životinja je specijalizovana da prihvati ljudsku odluku po pitanju staništa i hrane. Kapacitet za život sa nedostatkom ne predstavlja istinsko oslobađanje ponašanja, već slabljenje sposobnosti donošenja odluka. Divlja goveda lutaju daleko, preko raznih vrsta zemljišta i vegetacije, u potrazi za biljkama za kojima osećaju posebnu potrebu u određenim periodima ili za tragovima elemenata i drugih minerala koje ližu direktno sa tla. Ona traže mulj ili pesak, hlad ili jarko sunce, vlagu ili vetrove – uslove koji im pogoduju. Njihova namerna, instinktivna izloženost kiši i snegu, precizno je usklađena sa njihovim potrebama. Mnoga su u posebnom odnosu sa pticama, koje se hrane pored njih ili na njima, i sa drugim životinjskim i biljnim parazitima, unutrašnjim i spoljašnjim, koji su korisni za njihovo zdravlje. Svaki korak u njihovom životnom ciklusu oni čine u pravom okruženju koje može biti različito za ishranu, porođaj, udvaranje, odmaranje, skrivanje, igranje ili druženje. U zoološkim vrtovima, nervni i fizički slomovi su uobičajeni, zato što životinjama nedostaje široka lepeza izbora koja je neophodna za zdravu fizičku i društvenu egzistenciju. Neke vrste prosto ne mogu da se održe u životu, što zahteva stalni priliv „živog materijala“ koji zamenjuje mrtve i umiruće.

Domaće životinje, koje takođe žive u ograničenom okruženju, nisu poludele ili neuhranjene zato što su preživele stotine generacija u zarobljeništvu. One su dobro ušuškani robovi koje otupljena svest i ogrubelo telo štite od jednooobraznosti štale, i koji su dostigli nezavisnost od zahteva stila tako što nemaju stila, te su se pomirili sa sivim svetom zarobljeništva tako što su spali na najmanji zajednički sadržalac opstanka.

Ako ovo zvuči kao maliciozna izjava protiv nekog omiljenog psa, konja ili praseta, zapamtite da veštačka selekcija mladalačkih osobina takođe daje prednost nezrelosti, fleksibilnosti i prilagodljivosti. Osobine koje se visoko poštuju – reagovanje na ljude kod pasa i podložnost dresuri kod konja – postižu se uzgajanjem, na uštrb crta zrelosti. Niko ne može da sudi o patosu domaće životinje, ko nije gledao njenog divljeg rođaka u svom prirodnom staništu nekoliko meseci. Sve dok civilizovana mitologija divlje životinje rangira kao beznačajne rođake štalskih tipova, za većinu ljudi biće skoro nemoguće da naprave nepristrasna poređenja.

Ponekad se sam čovek stavlja na spiskove pripitomljenih životinja. Ali, čovek je civilizovan, nije pripitomljen. Pripitomljavanje je proces pomoću kojeg čovek preoblikuje genetsku konstituciju organizama, da bi stvorio loze za uzgajanje, i putem kojeg civilizovani čovek kontroliše organizme koji su sastavni deo njegovog sopstvenog staništa, kroz koje opaža celokupnu prirodu. Te loze su odvojene od niša divljih životinja, lišene biološkog integriteta i pojednostavljene u ponašanju i potrebama.

Odnosi među domaćim životinjama svedeni su na najgrublje nužnosti. Delovi životnog ciklusa koji prethode razmnožavanju svedeni su na najmanju meru, udvaranje je smanjeno i oslabljena je sposobnost životinja da prepoznaju sopstvenu vrstu. Pošto se te promene nisu desile u čoveku, on nije sasvim pripitomljena životinja, iako je civilizacija prekinula njegovu epigenetsku stabilnost i oslobodila hordu „šeprtlja“.

Izumevanje dirinčenja i katastrofe

Prvo obrađivanje zemlje zbilo se južno i zapadno od Kaspijskog mora, na visovima koji su tada bili prekriveni raštrkanim šumama i travom, uglavnom stepom i hrastovom savanom. Klima je bila topla, iako je glacijalni led još uvek ležao u dolinama visokih planina. Na bokovima tih otvorenih šuma planine Zagros, Libanskih i Palestinskih planina, zemlja je bila laka i mogla se lagano obrađivati. Rutina nije bila gora od sakupljanja divljih žitarica i iskopavanja divljeg korenja.

Poznati američki geograf Karl Sauer (Carl Sauer), ukazao je da bi nehotična sadnja kroz preostalo seme u gomilama otpadaka, mogla prethoditi kultivaciji: Međutim, ne postoje dokazi o tako ranom uzgajanju povrća, a trave koje daju zrnevlje zahtevaju barem malo raskopavanja tla. Do 9.000. godine pre n.e, postojale su barem dve grupe bliskoistočnih zemljoradnika, natufijski i karim-šahirski. Ti ljudi su živeli u pećinama i grupisanim kolibama od blata; gajili su pripitomljene ovce, koze i dve žitarice. U arheološkim iskopinama pronađeno je mnoštvo kostiju nezrelih životinja, zajedno sa oštricama srpova od kremena, kamenjem za mrvljenje i kamenim sekirama. U istoj oblasti živeli su drugi ljudi, neki na otvorenom, drugi u pećinama i kolibama, izdržavajući se isključivo lovom i sakupljanjem. „Čisti lovci“ uporno su nastavili da love na Bliskom istoku još dve hiljade godina, iako se broj crvenih jelena smanjivao kako je klima neumitno postajala toplija. Čim su se hladnija staništa pomerila naviše uz planinske padine, ljudska populacija se uvećala. Kada su se lovci u toj oblasti konačno povukli pred poljoprivrednicima, negde oko 7.000. godine pre n.e, u gradovima Jerihon u dolini Jordana i Jarmo u brdima Zagrosa, živelo je do sto dvadeset pet ljudi u kućama. Supsistencijalna poljoprivreda bila je u toku.

Tokom tog perioda, rane poljoprivredne tehnike širile su se sa Bliskog istoka, podstičući  druga pripitomljavanja u Aziji i Americi, koja će, zauzvrat, na Bliski istok vratiti nove sorte useva i rase domaćih životinja.

Proizvodnja žitarica pogodnih za skladištenje, koje su mogle da prehrane veliki broj nepoljoprivrednika, obeležila je prelaz sa supsistencijalne na institucionalnu poljoprivredu. Do 5.000. godine pre n.e, u aluvijalnim dolinama Tigra i Eufrata, pojavili su se zemljoradnici koji su koristili robove za borbu sa korovima i teškim tlom i za obrađivanje ogromnih polja zasejanih jednom sortom hibridne žitarice. Poljoprivredni viškovi, nova distribucija i sistemi za skladištenje, učinili su mogućim i nužnim zanatstvo i klasne specijalizacije.

Pojavili su se svinje, grnčarstvo i tkanje, a prvi hramovi označavali su uspon kosmologija zasnovanih na modelu kosmosa kao seoskog dvorišta, i na hijerarhijskim teokratijama, političkim državama, tiraniji, ratu i radu. Zajedničko pojavljivanje prve pripitomljene stoke, hramova i simbola svetih bikova, ukazuje da su krave prvobitno bile držane više iz religijskih nego iz ekonomskih razloga.

Hiljadu godina kasnije, tu su bili gradovi od deset hiljada ljudi; zemljoradnici su se nastanili u plavnim nizijama Nila i Dunava, a nomadi sa stadima stoke krčili su svoj put preko Sahare, Persije, Arabije, Maroka i Etiopije – šireći tradicije, aroganciju i destruktivnost pastirskog nomadstva. U to vreme, u Evropi se za uništavanje velikih šuma, koje su zaklanjale zemljište sa kojeg se povukao glacijalni led, koristila sekira za sečenje drva u kombinaciji sa zubima i papcima stoke. Čovečanstvo je stajalo na vratima modernog sveta.

Postoji mnogo vrsta zemljoradnika i stočara na svetu, ali oni se uglavnom razlikuju po mešavini određenih zajedničkih osobina, a te osobine potiču od osnovne prirode obrađivanja i uzgajanja. Rani poljoprivrednici u različitim narodima, prilično su se razlikovali u kombinovanju lova, sakupljanja i sadnje. Osobine koje potiču od sadnje, najjasnije se vide na potonjim seljacima-zemljoradnicima civilizovane, ili istorijske, poljoprivredne države. Oni se drže rodnog tla, obožavaju svoje pretke, suzdržljivi su i imaju čvrsta pravila ponašanja. Oni su jednostavni, marljivi, uporni i predvidljivi. Ali, jednostavnost može da znači dosadnu pamet, a marljivost može biti lepa reč za dirinčenje, cenu i simbol sigurnosti, poštovanja i pobožnosti. Druge vrline su eufemizmi za uprošćeni, ponavljajući život ljudi čije se čvrsto držanje sopstvene čovečnosti pogrešno tumači kao zadovoljstvo i mudra vedrina.

Seljak je venčao kućni porodični život sa poljoprivredom. Njegovo domaćinstvo je poput poljskih radova: banalno i monotono. Poput sparivanja ovna i ovce, partnerstvo braka obično je ugovoreno – u najboljem slučaju pogodan izbor. Rađanje je produžetak proizvodnje domaćinstva, sredstvo za osiguravanje dečjih ruku za rad u polju. Promišljenost i praktičnost vladaju porodičnim odnosima. Ekonomija ustaljenog obilja, kombinovana sa strahom od oskudice i gladnih godina, stvara autoritarnu porodicu zasnovanu na trajnim partnerstvima, dominaciji i potčinjavanju. Deca odrastaju kivna na starije. Tamo gde je otac tiranin, obroci se jedu u tišini. Očajno, nečovečno zavetovanje kmeta u poljoprivrednom društvu, primorava ga da potisne svoje porodične frustracije kako bi preživeo, da ih preobrati u gorki konformizam, a mržnju da preusmeri spolja – prema konkurentima, strancima i divljoj prirodi. Besno jedinstvo i odanost postaju jezgro klasne borbe i ideološke eksploatacije, izražavajući drugarstvo robova.  

Seljaci se suočavaju sa spoljašnjim svetom grubo zlovoljni, umrtvljenih ili prikrivenih emocija, osim u slučaju prezira prema onima mekog srca. Pristojnost i trezvenost zamenjuju manire i veselost. Mržnja i sumnja poniru duboko. Stoička ukočenost i nedostatak mašte neodvojivi su od religijske vere. Pitajte seljaka u čemu uživa i nećete dobiti odgovor. Detaljni upitnici otkrivaju žestoku odvratnost prema sopstvenoj situaciji i snažnu želju da se napusti sumorno seosko okruženje. Mnogi od nas verovatno primećuju te crte u našim urbanim savremenicima i u nama samima, daleko od svinjca i pluga. Seljak je u svima nama i njegove predrasude i vrednosti deo su moderne kulture.

Prepoznavajući vezu između seksa i reprodukcije, rani poljoprivrednici unizili su seksualnost vezujući je za ponos i produktivnost. Čim su je lišili sopstvene misterije i upotrebili kao oruđe, umesto kao obred povezivanja i predavanja, poglavice i njihovi urbani rođaci izopačili su seksualnost u pohotnost.

Sa svojim antropomorfnim pogledom na svet, onako kako je izražen u izumu čovekolikih bogova – matrijarhat i patrijarhat u večnoj borbi – seljak i seljanin svu nesreću vide kao prouzrokovanu od nekoga, da bi joj se suprotstavili magijom i osvetom.

Ljudi stiču predstave o sebi iz prirodnog sveta. Sejači i zemljoradnici sebe vide kao domaće životinje ili biljke – useve u kosmičkoj bašti. Čuvanje dela žetve za bogove deo je običaja vezanih za obrede obnavljanja. Tako je nastalo žrtvovanje: ubistvo prvenca je logičan mit ljudi kojih ima kao korova. Stočari sebe vide kao ovce koje slede „velikog pastira“. Živeći usred raspadajućih ekosistema, poljoprivrednici prihvataju religiju samovoljnih bogova, katastrofalnih kazni poplavom, kugom, glađu i sušom, u apokaliptičnoj teologiji.

U sociološkim studijama obično se pravi razlika između sejača ili plemenskih stočara najranije poljoprivrede, i kasnijih seljaka i zemljoradnika. Prvi ne žive u tako visoko strukturiranom i složenom društvu vladara i radnika, kao što, recimo, žive tradicionalni seljaci u Srednjoj Evropi. Potonji – moderni poljoprivrednik – je preduzetnik, seljak-biznismen koji, iako često puritanac i konzervativac, živi u nereligioznom odnosu sa tlom i zemlju tretira kao robu u modernoj industrijskoj ekonomiji. Koliko god da su te razlike korisne za socijalna poređenja, one su ekološki nedosledne. Sva poljoprivredna društva dele simptome čovekocentričnosti, iluzije o svemoći, mržnju prema grabljivim, divljim životinjama, zatupljeno telo i zatupljenu osetljivost, nedostatak interesovanja za neekonomske biljke i životinje, i dobrovoljno dirinčenje, sa svojim dubokim, skrivenim mržnjama, grubim mešavinama poštenja i utučenosti, i odsustvom humora.

U zvaničnoj istoriji, 3.000. godina pre n.e. označava početak civilizacije, koji se podudara sa usponom irigacionih monokultura ekvatorijalnih dolina, gradsko-ruralnog kompleksa specijalizovanih poljoprivrednih dobara sa pojedinačnim usevom i vladajućih birokratija velikih rečnih dolina. U arheološkim ostacima mesopotamskih država prisutni se dokazi kola sa volovskom zapregom, trgovine, pisanja, robova, ratova i teokratskih kraljevstava. Tokom tog perioda, došlo je do propadanja celovitog prirodnog kompleksa, pustošenja ekosistema koji se nikada nisu oporavili. Njihovi znaci bili su lokalno istrebljenje velikih divljih sisara, pustinje koje su zamenile šume, uništavanje pašnjaka i nestajanje tla, nestabilnost potoka, isušivanje izvora i iscrpljivanje plodnosti zemljišta – što je sve uticalo na snabdevanje vodom, klimu i ekonomiju. Jeziva nemarnost, koja sada deluje čudno, tada je bila uglavnom neprimetna. Ljudi su se rađali u surovom, stenovitom okruženju, gde su poplave i suše izgledale kao da su večne, a svet je više izgledao kao dat, nego kao napravljen od strane čoveka.

Američki ekspert za tlo, dr V. C. Lovdermilk (W. C. Lowdermilk), jasno je opisao vezu između uspona i pada velikih civilizacija aluvijalnih dolina i ekološkog prokletstva izazavanog mašinerijom koju je stvorio čovek. Lovdermilk je prvo primetio da su nizije duž velikih reka oduvek bile plodne, iako danas izdržavaju samo jednu petinu stanovništva koje je tu živelo pre tri hiljade godina. Slom koji je zadesio Vavilon, Kiš, Ezion Geber, Timgad, Petru, Kartaginu i druge gradove Bliskog istoka, nije bio prouzrokovan samo iscrpljivanjem zemljišta.

Dve vrste tragova pomogli su Lovdermilku da razotkrije ulogu drevne hidraulične poljoprivrede u ruševinama tih, danas sahranjenih, gradova. Jedni su ispusti za vodu prekriveni nanosima mulja, zatrpani kanali za navodnjavanje i hidraulični radovi. Čak su i sami gradovi bili zatrpani, što će posvedočiti svaki arheolog koji koristi lopatu. Jerah, nekada grad od dvesta pedeset hiljada ljudi, danas leži ispod četiri metra zemlje, na kojoj se nalazi selo od tri hiljade stanovnika.

Drugi su ogoljene stenovite padine izvan gradskih zidina, tako karakteristične za mediteranski svet od Portugala do Palestine i za veći deo Bliskog istoka i Severne Afrike, Indije, Kine i Meksika. Neoborivi su dokazi da je to područje nekada bilo prekriveno zemljištem, travama i drvenastim biljkama; paleontološke studije – analize čestica polena sa korita drevnih jezera, na osnovu kojih mogu biti određene vrste nekadašnjeg biljnog života – slažu se sa geološkim, arheološkim i istorijskim izvorima. Na Judejskim brdima i na padinama provincije Šansi, Lovdermilk je pronašao drevne brdske hramove čiji su zidovi zadržavali stoku napolju i čija svetinja je odbijala drvoseče. Unutar zidina preživeli su šumarci na zdravom tlu, oaze u hiljadama kvadratnih kilometara pustinje koju je stvorio čovek. Na Kipru, gde su zidine nizijskih hramova zadržavale nanose blata, ravnica je sada dva i po metra iznad nivoa dvorišta crkve. Crkva ima novi pod, položen preko ogromnog, četiri metara dubokog nanosa mulja. Sedam metara mulja se, dakle, sručilo sa padina od kada je crkva sagrađena, što je posledica krčenja, spaljivanja i ispaše. 

Erodirane padine i zatrpani gradovi bili su samo deo priče. Intenzivna eksploatacija zemlje nije bila prvobitni uzrok urbane propasti. Lovdermilk zaključuje da je velika eksplozija stanovništva pratila usavršavanje irigacione poljoprivrede, koja je uključivala upotrebu pluga i strategiju rotacije useva. Ljudske horde uvećavale su se brže nego što su glad i ratovi mogli da ih pokose. Gustina naseljenosti u gradovima i u plavnim nizijama, poterala je ljude dalje uzvodno, uz pritoke i padine samih vododelnica. Krčenje i obrađivanje nižih padina, poterali su pastire i njihove četvoronožne skakavce uzbrdo. Drvna građa za brodove i ostale građevine bila je sečena na planinama – koje su zauzvrat nastanili ćumurdžije, supsistencijalni poljoprivrednici i stočari. Mulj koji je počeo da se sliva niz padine postao je večna osveta, tako da je ogromni sistem terasa i kanala u dolinama zahtevao neprestano održavanje, ne samo od strane zemljoradnika, već i pomoću armija radnika – robova i drugih. Grad koji je prethodio sadašnjem Bejrutu bio je primer toga niza: širenja stanovništva feničanskih Semita kroz hidraulične monokulture; uvećanja proizvodnje i trgovine; izvoza migranata; krčenja i obrađivanja uzvodnih vododelnica nekada prekrivenih libanskim kedrom duž dve hiljade kvadratnih kilometara; za kojima je usledila bespoštedna borba da se vodeni radovi sačuvaju od zagušivanja muljem. Država je padala kada se neki socijalni ustanak sukobio sa rutinama kontrole.

Uvećano stanovništvo i zahtevi od zemljišta vodili su u dalje podpodele i fragmentacije; ili je poljoprivrednik ponovo padao u golu supstinstencijalnu ekonomiju ili je poljoprivreda bivala preuređena na imovinskoj ili feudalnoj osnovi. U potonjem slučaju, neki prethodno „slobodni“ ljudi postajali su kmetovi i robovi. Vremenom je rastući bezemljaški, nezaposleni proletarijat postao opasnost za vladajuće klase i država ga je umirivala „hlebom i igrama“.

Ovo je kratki opis Rimske imperije koja je počela sa slobodnim poljoprivrednicima. Uslovno rečeno, Rim je kasni primer procesa koji je započeo kada su drevne teokratske države dostigle granice proizvodnje i, u pustinjama, zaliha vode. Rastuće stanovništvo moglo je da radi jednu od tri stvari: da gladuje, da emigrira u unutrašnjost i obrađuje zemlju na padinama, ili da preuzme neku od urbanih uloga prošnje, hajdukovanja, ili neki drugi, zvaničniji oblik pljačkanja za porez. To poslednje, da bi se sprovelo ali i odbranilo, zahtevalo je povećanje oporezivanja i mobilizacije, što bi prouzrokovalo pobunu ili podstaklo spoljašnju invaziju, uz konačni birokratski slom – i vodeni tokovi, kanali, cevovodi, vodovodi, terase, rezervoari i nasipi nestajali su ispod lavine blata. Rat, invazija, pobuna, epidemija i glad, mogli su, svaki pojedinačno, da prekinu privremenu ravnotežu koja je održavana beskrajnim dirinčenjem protiv posledica poljoprivredne revolucije.

Destruktivna kombinacija hidraulične poljoprivrede i teokratske države bila je glavna sila u stvaranju našeg prenaseljenog društva i apokaliptične kulture. Izvan velikih dolina, druge kombinacije grizle su zemljinu kožu jednako efikasno, mada manje dramatično. Pastirsko nomadstvo u Maroku, kombinovano je sa drugim ispašama, proizvodnjom ćumura, spaljivanjem drveta i krčenjem zemljišta vatrom, uništavajući šume te, nekada zelene i hladovite, zemlje. Teško je preceniti razmere štetnosti tog arhiuništitelja – koze.

Istoričari okrivljuju arapske nomade, koji su mrzeli drveće, za propast Maroka, baš kao što su Mongoli optuženi za krah mesopotamskih sistema za navodnjavanje. Ideologija se koristi za objašnjenje ekoloških situacija. Kao da postoji neki kulturni blok protiv priznavanja fatalno pogrešnog rukovanja prirodnim okruženjem od strane poljoprivrednog društva i njegovih urbanih gospodara.

U Kini, ljudi su se četiri hiljade godina borili da kontrolišu Žutu reku, dok su, u isto vreme, drugi ljudi pustošili gornju vododelnicu, stvarajući vododerine duboke 180 metara. Blato koje se sručilo, nataložilo se u koritu reke, podižući ga postepeno iznad nivoa okolnih plavnih nizija; cela reka je zadržavana u koritu pomoću nasipa koje se napravili ljudi. Poplavni talasi sa opustošenih padina povremeno su nadvisivali nasip. Velika poplava iz 1852. godine pomerila je ušće reke za 644 kilometara i utopila stotine hiljada ljudi. Isti osnovni uzrok imao je biblijski Potop iz Starog Zaveta, pre oko 5.500 godina, što je verovatno bila poplava reke Tigar. Postoje dokazi da rane sumerske civilizacije nisu znale za poplave Tigra i da je plavljenje počelo sa pustošenjem gornje vododelnice. Tla koja su iznedrila prve pripitomljene biljke i životinje bila su oderana sa zemlje papcima i zubima stoke, i sručena u Tigar i Eufrat, napravivši deltu koja je napredovala 290 kilometara u Persijski zaliv; kao da je koža zemlje celog tog područja bila oguljena i nagomilana u more, stvarajući 90.000 kvadratnih kilometara slane močvare od površinskog tla.

Uništavanje nije nužno bilo ishod loših poljoprivrednih praksi. Pre se radilo o prirodi samog uzgajanja biljaka i životinja. Dokazi poljoprivrede svuda na planeti, govore o slepoj sili koja širi peščane dine i druge štete vetrom, raskopavanjem i zatrpavanjem, snižavanjem gornje granice podzemnih voda, pojačavanjem plavljenja, menjanjem sastava biljnih i životinjskih zajednica, i smanjenjem nutritivnog kvaliteta i stabilnosti ekosistema. Nestanak određenih supstanci iz zaliha tla – naročito fosfata, nitrata i kalcijuma – smanjuje hranljivu vrednost useva. Izmena sastava flore pogađa složene i stabilne vrste, zamenjujući ih jednostavnijom i promenljivom zajednicom. Šuma može ostati šuma, ili livada može ostati livada, ali ipak drastično izmenjena u bogatstvu, produktivnosti, otpornosti i sposobnosti stvaranja tla. Promene u sastavu izazvane su neposredno preteranom ispašom i posredno obrađivanjem okolne zemlje; one su nevidljive za većinu ljudi, čak i za stočare i druge pastoraliste.

Nijedan organizam nije zamršenije povezan sa civilizacijom od žitarica – pšenice, ječma, raži, kukuruza i pirinča: modifikovanih jednogodišnjih trava od kojih zavise mase ljudi. Ekološki gledano, žitarice su potrošači, a ne stvaraoci tla. Nasuprot njima, divlje višegodišnje trave rade kao pumpe: njihovi duboki korenovi donose sveže hranljive minerale na površinu i strukturiraju tlo. One žive u vezi sa raznovrsnosnim mnoštvom cvetajućih mahunarki i glavočika, dve grupe biljaka koje su esencijalne za dobru strukturu tla i koje, da bi trajno postojale, zavise od insekata polinatora, a zauzvrat podržavaju bogat životinjski svet.

Kada su ljudi preduzeli obrađivanje ogromnih polja žitarica, oni su se udaljili od drevne veze sa divljim pčelama, koje tragaju za nektarom i polenom, muvama, leptirima i bubicama. Ti insekti su omogućili arborealni život ranih primata u cvetajućim i plodonosnim tropskim šumama. Zatim su bili korisni u evoluciji prerija i savana, koje su podržavale prve preljudske kopnene čovekolike majmune. Najzad, insekti koji prenose polen nadzirali su evoluciju flore u stepama i tundrama, gde su velika krda pleistocenskih sisara podsticala završne lovačke faze čovečanstva.

Najranija supsistencijalna poljoprivreda nije napustila svoju zavisnost od cvetajućih biljaka i njihovih polinatora, ali kada su se ljudi preselili u velike rečne doline i zasejali nepregledna polja žitarica, oni su delimično odbacili drevne veze sa rojevima sićušnih životinja koje tvore najbogatiju i najraznovrsniju faunu na planeti. Žitarice su jednogodišnje biljke koje oprašuje vetar, plitko ukorenjene, prolazne, bez sposobnosti stvaranja tla, i njihova veza sa cvetajućim vrstama ili insektima polinatorima je minimalna. Zato što podržavaju ogromne, minimalno uhranjene ljudske populacije, i destruktivno utiču na okruženje kada se gaje u kultivisanoj jednoobraznosti, žitarice su istinski simbol i sprovodnik poljoprivrednog rata protiv planete.

Vatreno pisanje o „praksama eksploatacije zemljišta“ može delovati zastarelo u vreme kada je zagađenje pomodni predmet ekološke brige, a prostor i osamljenost života među stadima ovaca izgleda idilično. Sa tako malim segmentom društva u industrijskoj državi koji „živi od zemlje“, erozija tla, uništavanje šuma i stvaranje pustinja, teško da izgledaju kao obeležja naše ekološko-istorijske situacije. Ali, tlo je bilo izvor složenog života daleko pre nego što su se ljudi i poljoprivreda prvi put pojavili. Ono je jednako fundamentalno za naše blagostanje danas kao i uvek, iako mnogi od nas nikada nisu stavili svoje ruke u njega.

Drevne katastrofe više ne izgledaju tako užasno kao u vreme kada je Lovdermilk sačinio svoj izvešaj. U svetlu naše atomske ere, te ogromne plime ljudi i gradova izgledaju kao da su pale u mirnu oseku. S obzirom na njihovu skromnu tehnologiju, podsećanje na njih deluje gotovo akademski. Ipak, mi sa njima delimo pogled na svet koji su stvorile monokulture. Savremena tehnologija postala je efikasnija i komplikovanija, bez menjanja pravca koji su ustanovile drevne irigacione države. Koliko god mogli biti plemenit ljudski duh i veličanstvena ljudska stremljenja, pisani dokumenti i bogatstva države uzurpirali su ljudska sećanja još od vremena prvih egipatskih dinastija. Njihova vizija čovekocentričnog kosmosa i osiromašena ekologija, prerušeni su u sudbinu i predstavljeni kao nasleđe koje je suviše nekritički prihvaćeno. S obzirom na ogroman raspon ljudskog vremena i iskustva, verovatno su ljudi nepromišljeno prihvatili bolesnu eru kao model ljudskog života.

Sakaćenje prirodnog sveta uz pomoć papkara i zamena bogate i raznovrsne evolutivne flore pripitomljenim varijetetima, predstavljaju presedane za doba mašine. Guljenje buldožerom nastavlja se na kozje pustošenje; dezinfekcija šuma pesticidima, produžetak je pranja kuhinjskog posuđa sapunicom; zagađivanje vazduha gasovima ne razlikuje se mnogo od sumerskog zagađivanja vode muljom. Ali, najštetniji udarci od svih jesu istrebljenja „beskorisnih“ oblika života, onih divljih stvorova koji, čini se, žive izvan naše ekonomije i štetni su za poljoprivredu. Uspeh te praktične filozofije meri se brojem ljudi. Ogromno uvećanje ljudskog stanovništva ozbiljno je počelo pre deset hiljada godina; danas je tri i po milijarde ljudi, a za nešto više od trideset godina biće nas šest i po milijardi. Otkako su ljudi prestali da love i sakupljaju raširili su populacionu epidemiju, što je najstrašnija pojava u milion godina ljudskog iskustva. 

Donje divljaštvo

Većina ljudi u svetu danas još uvek živi u neolitskom periodu – preindustrijskoj fazi poljoprivredne civilizacije. Savremeni humanitarni pokreti za oslobođenje tog „trećeg sveta“, vide samo siromaštvo, neznanje i bolest kao njegov način života. Njihova ideja pomoći je da pretvore plemenske sadioce u seljake, a seljake u agrobiznismene. Nažalost, uvođenje trećeg sveta u dvadeseti vek zapravo znači intenziviranje pogrešne ekološke prakse. Štetni uticaji našeg dobročinstva onda se nevidljivo prenose preko svake grupe do suseda, ne u obliku dobročinstva, već kao porobljavanje, uništavanje i izmeštanje susednih lovaca.

Taj progon nepoljoprivrednika star je deset hiljada godina i nije stvar incidentnih graničnih svađa ili povremenih rasprava oko ubijanja stoke; niti je to onaj kulturni sukob pri kojem razlike u jeziku i običajima stvaraju nesporazume. To je rat protiv lovaca-sakupljača. Propaganda koja hrani taj jednostrani rat toliko je sveprisutna i u tolikoj meri je deo našeg civilizovanog mišljenja, da je ušla u psihološke i religijske teorije o prirodi čoveka i prevedena na idiom svih vrsta ljudske delatnosti.

Postoje mnogi primeri te propagande u pisanim dokumentima civilizacije, čak i u savremenoj literaturi. U knjizi Od divljaštva do civilizacije (From Savagery to Civilization), engleski antropolog Grejem Klark (koji je otada objavio nešto umereniju i obavešteniju knjigu), kaže 1953. godine: „Ispod sloja civilizacije krije se varvarin, ispod varvarina divljak, a ispod najnižeg traga kulture leži ogoljeno, tvrdo jezgro životinjskog apetita.“ On je ustvrdio da lovci „donjeg divljaštva“ imaju „očajno ograničenu“ zalihu ideja, zato što su lišeni „stimulacije svežih kontakata“. Kada se ti očajno usamljeni ljudi sretnu, oni „slave usred mnoštva, nenaviknuti na osećanja solidarnosti“. Glavna crta „prvobitnog stanja čoveka, bila je njegova neprestana potraga za hranom“, i pateći od tog „hendikepa zavisnosti od divljih izvora zaliha hrane“, ljudi su živeli „žalosnu egzistenciju zabasalih lutalica“ sa svojim „niskim prosečnim životnim vekom... opštim nedostatkom otpornosti na infekcije... niskim prosečnim ostvarenjem energije“, što je pojačalo njihov „stalni strah od gladovanja“. „Taj zavisni, parazitski način života“ nije doveo do progresa, niti do kulturnog razvoja, već samo do „kulturnog siromaštva“, u kojem čovek nije uspeo da „napravi razliku između unutrašnjeg života duše i spoljašnjeg okruženja“. Paleolitska umetnost bila je „detinjasto škrabanje“, a njene skulpture „nisu bile kultni predmeti, već karakteristični proizvodi zapuštene muške mašte“. Živeći u tako delikatnoj ravnoteži sa svojim okruženjem, lovci su bili veoma ranjivi, dodao je, i „nesposobni za dugotrajni rad“.

Te tvrdnje su pogrešne. One se čitaju više kao projekcije nazad na naše sopstvene najgore crte. Ipak, mnogi obrazovani ljudi veruju tim naduvanim rečima i zamišljaju svoje pretke pećinske ljude kao instinktivne životinje koje se međusobno mlate toljagama, pohlepno grizući kosti i promiskuitetno kopulirajući, nesposobni da komuniciraju izvan roktanja.

Među najpoznatijim zagovornicima lažne slike o preistorijskom životu, bio je engleski istoričar V. Gordon Čajld (V. Gordon Childe), čije su knjige, Pre istorije (Before Histrory) i Čovek stvara sebe (Man Makes Himself), bile vrlo čitane. On je napisao: „Bitne prednosti ekonomije proizvodnje hrane su očigledne... Veličina zajednice lovaca-sakupljača bila je ograničena dostupnim zalihama hrane – stvarnim brojem divljači, ribe, jestivog korenja i bobica koji rastu na njihovoj teritoriji. Nikakav ljudski napor ne bi mogao da uveća te zalihe, bez obzira šta bi mađioničari mogli da kažu“. Deca su, primetio je, bila veoma cenjena među poljoprivrednicima, dok su među lovcima bila „podložna da postanu teret“, i on pogrešno zaključuje da su, stoga, prvi voleli svoje potomke više nego drugi.

Pretpostavka da je broj lovaca bio ograničen zalihom hrane, verovatno je nastala usled mnoštva istorijskih dokaza gladovanja među poljoprivrednicima, međutim, posmatranja živih lovaca pokazala su da ta teorija ne može da se primeni na njih. Poljoprivreda se nije razvila kao posledica nedostatka hrane, kako su primetili ugledni američki ekolog Pol Sirs (Paul Sears), geograf Karl Sauer, i mnogi drugi. Naravno, zemljoradnici su cenili decu, jer su imali da odrade dosta posla, ali oni su ih takođe prodavali. To da su deca bila teret lovcima, može biti pogrešna generalizacija na osnovu posmatranja određenih Eskima. Ali, Eskimi su skorašnji narod koji živi na obodima nastanjivog sveta.

Čajld nabraja „bitne prednosti ekonomije proizvodnje hrane“, poput slobode od fluktuacija u izvorima hrane, slobode od godišnjih doba, više dokolice, više zanatskih veština i stalnih naselja. Zanimljivo, to nije ono što je poljoprivreda stekla, već ono što je izgubila. Gusto naseljena poljoprivredna društva, sa svojim zavisnim gradovima, bila su podložna propasti useva i šteti na uskladištenoj hrani od strane glodara, gljivica i ljudskih razbojnika; bilo koja oruđa zemljoradnika bila su grublja i malobrojnija od onih iz valjanog pribora kasnog paleolita; i poljoprivrednici su prosto nasledili izgrađene kuće od lovaca na mamute i irvase.

Celokupna primedba o „očiglednim“ prednostima neolitske „revolucije proizvodnje hrane“, treba da bude preispitana, uključujući takve tvrdnje da je ona (poput moderne industrije kasnije) „čoveka još više oslobodila zavisnosti od svog neposrednog okruženja“, ili da „kulturna kreativnost“ zahteva irigacionu geometriju polja, tržišnu ekonomiju ili kalendar. Ne postoje dokazi da je irigacioni grad-država učinio čoveka inteligentnijim ili kulturno prefinjenijim. Kada su američki istoričari, Natanijel Vejl (Nathaniel Weyl) i Stefan Posoni (Stefan Possony), u Geografiji uma (Geography of Intellect), napisali da je „značaj irigacionih civilizacija za geografiju uma u tome što su one stvorile preduslove za razvoj moći rasuđivanja i selekciju birokratske ili svešteničke klase, upućivanjem na znanje i umnu sposobnost“, oni su govorili protiv dokaza. Prelaz na poljoprivredu čak je i biološki opravdavan. Edison Gulik (Addison Gulick), napisao je u „Biološkom uvodu u ljudske vrednosti“ (“A Biological Prologue for Human Values”): „Prelaz sa lova na izdržavanje od poljskih useva, treba da bude vrednovan kao pozitivno evolutivno prilagođavanje, pošto je omogućio mnogo većem broju ljudi da se izdržava na svakom kvadratnom kilometru.“ To je istinito jedino ako se pretpostavi da je bolje imati veći broj ljudi po kvadratnom kilometru, ali ne postoje dokazi da je evolucija bilo koje vrste u prednosti zbog povećanja njene gustine naseljenosti.

Kulturna mržnja prema lovcima, sa svojim munjevitim pretpostavkama o „bitnim prednostima“ poljoprivrede, predstavama o varvarizmu i brutalnosti pećinskih ljudi, jeste zlonamerna zavera klevetanja, slična ratnoj propagandi koja je izmišljena da bi se opravdalo ubijanje. Neprijatelj mora uvek biti prikazan kao podljudsko biće, da bi se motivisala i opravdala okrutnost i nasilje protiv njega. Takva pogrešna tumačenja nepoljoprivrednih naroda, stara su koliko i pisana istorija, i jednako su aktuelna kao i navedeni „razlozi“ za nasilni upad Bantu naroda u zemlje Bušmana u Bocvani, za izmeštanje Punan lovaca u Borneu od strane poljoprivrednika i šumara naroda Dajak, za ograđivanje Varohio Indijanaca od strane rančera mestika u Meksiku, i za ubijanja raznih indijanskih plemena od strane Brazilaca u severnim slivovima Amazona.  Teritorijalnom širenju uvek prethode laži koje potpaljuju socijalna ili religijska neprijateljstva. Stav koji zauzima poljoprivredna civilizacija – na mnogo načina to je još uvek naš moderni svet – da lovci imaju mnogo više zemlje nego što im je potrebno, i da ne uspevaju na odgovarajući način da koriste zemlju, te stoga njihova zemlja može biti prisvojena, zamračivao je čovekovu percepciju deset hiljada godina. Ne čudi što su renesansne discipline – arheologija, antropologija, istorija, filozofija i prirodna nauka – naglašavale stereotipe o rasipništvu i surovosti: ideje koje su podržavali klasični narcizam i religiozne dogme moderne kulture, opravdavale su genocid nad lovačkim narodima.

Do 1970. godine, nešto više od dvadeset plemena u najzabačenijim mestima na svetu, bilo je sve što je ostalo od lovaca i sakupljača. U dokumentima pisane istorije, progoni etničkih grupa, rasa i naroda, predstavljaju ponavljanja velikog prototipa genocida: deset hiljada godina iskorenjivanja lovaca od strane poljoprivrednika.

Idila zemljoradničkog života nema osnovu u realnosti; ipak, kako je samo postojana iluzija da ima nečeg uzvišenog u životu provedenom u lopatanju gnojiva, peni životinjskih fekalija i čuvanju koza. Kako je Vilijem Alen (William Allen) rekao o prvobitnim poljoprivrednicima: „Supsistencija je njihova nagrada za neprestani rad, skoro stalni teret dirinčenja.“ Početna tačka je dosada. Predah nalaze u pijanstvu, javnim suđenjima, praznicima, nasilju, sadističkim i seksualnim iskorištavanjima domaćih životinja.

Mit da poljoprivredna delatnost rađa poštovanje prema tlu, ne prolazi pažljivo ispitivanje. Do vremena vavilonskog kralja Hamurabija, pre 3.800 godina, zemljoradnici su načinili zemlju otuđivom: ona je mogla biti prodavana, davana u zakup, mogao se deliti rod ili zarada sa nje. Čak i tokom ere pastoralne poezije i njenog vrhunca u osamnaestom veku, tla Nove Engleske i južnih priobalnih država, bila su konstantno uništavana. Seljaci zatupljene svesti, umorni kao psi, žrtve hroničnog straha od oskudice, upropašteni svojim fantastičnim predstavama o kosmičkom bojnom polju između plodnosti i jalovosti, uhvaćeni, zajedno sa domaćim životinjama, u ciklusima degradiranih socijalnih instikata, nisu bili autori – ili čitaoci – romantične agrarne književnosti. Slabosti poljoprivrede projektovane su na lovce.

Govoreći grupi kolega pre nekoliko godina, Maršal Salins, antropolog sa Univerziteta Mičigen,  rekao je:

Gotovo u potpunosti posvećeni dokazivanju da je život u paleolitiku bio težak, naši udžbenici prenose osećaj pretećeg prokletstva, ostavljajući studente u pitanju ne samo kako su lovci uspevali da žive, već da li je to uopšte bio život. Sablast gladovanja prikrada se, na tim stranicama, onome koji se prikrada divljači. Njegova tehnička neumešnost, kaže se, nameće stalni rad samo za opstanak, ostavljajući ga bez predaha od potrage za hranom i bez dokolice potrebne za „izgradnju kulture“. Čak i tako, on postiže najniže nivoe u termodinamici – manje upotrebljene energije po čoveku godišnje nego u bilo kom drugom načinu proizvodnje. On je osuđen da igra ulogu lošeg primera, takozvane supsistencijalne ekonomije.

Po uobičajenom shvatanju, društvo blagostanja je ono u kom se sve potrebe ljudi lako zadovoljavaju; i mada mi zadovoljno smatramo da je to srećno stanje jedinstveno dostignuće industrijske civilizacije, bolji primer mogu biti lovci i sakupljači. Jer potrebe se „lako zadovoljavaju“ ili ako se proizvodi mnogo, ili ako se želi malo. Galbrajtovska predavanja o blagostanju iznose pretpostavke koje odgovaraju tržišnoj ekonomiji: da su čovekove potrebe velike, dok su njegova sredstva ograničena. Jaz između sredstava i ciljeva može se suziti industrijskom produktivnošću. Ali, postoji takođe i Zen rešenje oskudice i obilja, koje polazi od premise suprotne našoj, da su ljudske materijalne potrebe male, a tehnička sredstva nepromenljiva, ali dovoljna.

Tradicionalno sumorno stanovište o teškoj situaciji lovca, proteže se unazad do Adama Smita i iza njega. Učenjaci su proslavili Veliki neolitski skok napred. Neki su govorili o prelazu sa ljudskog napora na izvore pripitomljene energije, kao da su ljudi bili oslobođeni novim izumom uštede rada. Oskudica je naročita opsesija poslovne ekonomije, stanje svih koji učestvuju u njoj. Tržište čini dostupnim zaslepljujuću paletu „dobrih stvari“, koje su na dohvat čovekove ruke – ali nikada u njegovoj šaci, jer nikada ne može da ima dovoljno da kupi sve. Život u tržišnoj ekonomiji je dvostruka tragedija: počinje u nedovoljnosti, a završava u uskraćenosti. Bez obzira da li je proizvođač, potrošač ili prodavac rada, čovekov kapital je nedovoljan za moguće upotrebe i zadovoljstva. „Plaćaš svojim novcem i praviš svoj izbor.“ Svako prisvajanje je uskraćivanje, svaka kupovina odbacivanje nečeg drugog što se moglo imati umesto toga. Stojimo osuđeni na život u teškom, napornom radu. Iz anksiozne prednosti gledamo nazad na lovca. Ako moderni čovek, sa svim svojim tehničkim prednostima, još uvek nije stekao bogatstvo, kakve šanse ima taj goli divljak sa svojim slabašnim lukom i strelom? Opremajući lovca buržujskim pobudama i paleolitskim oruđima, mi unapred sudimo da je njegova situacija beznadežna.

Oskudica nije unutrašnje svojstvo tehničkih sredstava. To je odnos između sredstava i ciljeva. Možemo uključiti empirijsku mogućnost da lovci rade za svoje zdravlje. Može pošteno da se prikaže slučaj da oni često rade mnogo manje nego mi: potraga za hranom je pre povremeni nego naporni rad, dokolice ima u izobilju, i više se spava tokom dana nego u bilo kom drugom društvu. Štaviše, lovci niti izgledaju zabrinuto, niti uplašeno. Nekolicina ljudi je radosna jer malo stvari smatra svojom srećom. Potpuno je u skladu sa njihovom pokretljivošću to što su među lovcima potrebe ograničene, pohlepa za bogatstvom osujećena, a pokretnost glavna vrednost na ekonomskom planu stvari. (Ponovo štampano u knjizi Maršala Salinsa: Ekonomija kamenog doba (Stone Age Economics))

Poljoprivredna propaganda se danas spaja sa zvaničnim fantazijama industrijske države, koja sebe proglašava neumitnom. U svojoj izuzetno zanimljivoj knjizi, O postajanju civilizovanim (On Becoming Civilized), Leonard Dub (Leonard Doob), profesor sa Jejla, pokazuje neizbežnost civilizacijskog procesa – dajući civilizaciji, kako kaže, značenje pismenog i tehnološkog društva. Dub daje mnoge primere progresivnog razvoja grupa, duž paralelnih ili konvergentnih linija, u pravcu nečega što liči na moderni zapadni svet. Ali, svi njegovi primeri počinju sa poljoprivrednim narodima koji širom sveta žive u iscrpljenim i propadajućim okruženjima, i koji su društveno i ekonomski oslabljeni uticajem industrijskih ekonomija. Oni nemaju izbora zato što su već stvaraoci i tvorevine centralizovane države ili njenog grubog oblika - sistema plemenskih sela. Njegova knjiga je, u stvari, studija o promenama i stresu u sistemu koji samog sebe čini nezadovoljnim, koji podržavaju miljenici industrijskih sila, i koji prenaglašava želju za stvarima i verovanje u ideološka rešenja. Dub propušta da prizna, ili čak shvati, da stvarna alternativa civilizaciji nije ekonomija plemenskih zemljoradnika, već lov i sakupljanje. Za razliku od ljudi u njegovim primerima, lovci-sakupljači su otporni na laskanja i pretnje svojih komšija poljoprivrednika i rančera, misionara, dobročinitelja, ćifti i vojnika. Oni moraju biti pregaženi, zarobljeni, prevareni i slomljeni, pre nego što napuste svoje „donje divljaštvo“, za sladunjavo namirisani paket civilizacije umotan kao poklon.

Poljoprivreda, ekološka bolest

Nekako je laskavo misliti da su razne rušilačke strahote koje su nam sada dostupne, sve moderni izumi, mada je to istinito samo na sporedan i beznačajan način – u efikasnosti oruđa i detaljima mašine, veličini i tempu uvećanja problema. Ugroženi su sistemi života na tlu, u morima i vazduhu Zemlje. Otrovi namenjeni zaštiti useva od štetočina i sporedni toksični proizvodi industrijske civilizacije, okružili su planetu, prodirući u tkiva svakog živog stvora. Erozija tla, nestanak šuma, močvara, otvorenih prostranstava, pašnjaka i istrebljivanja biljaka i životinja, ubrzani su udvostručavanjem čovečanstva svake druge generacije. Ipak, sadašnji problemi novi su samo po razmerama. Arogancija i apatija (hibris i akedija) iza njih, stari su koliko i civilizacija.

Uobičajena je primedba da su ljudi mislili da mogu pustošiti tlo, zato što su uvek mogli da se presele na nove zemlje. Ali, količina migracija u svetskoj istoriji, onih ljudi koji su sami slomili kičmu prirodnom okruženju, mala je: migranti su skoro uvek bili bezemljaški višak. Dok mnogi ljudi danas shvataju da živimo na konačnoj planeti, čiji je kapacitet apsorbovanja povreda koje joj nanosimo  ograničen, mi smo uvek svesno živeli u konačnom svetu, poznatom prostoru, centru kosmosa.

Stvarnost se uglavnom posmatra u svetlu neposrednog i ličnog iskustva. Planina pene od deterdženta i mrtva riba u obližnjem potoku, briga su jedino lokalnog stanovništva. Mase koje su umrle u londonskom smogu 1948. godine, verovatno nisu marile za to da li je cela Engleska u smogu, niti su Sibirci brinuli za njih. Za stotine hiljada ljudi koji su nestali u velikim poplavama Žute reke 1952. godine, celi kontinent je isto tako mogao tonuti u more.

Iako su razmere potencijalne katastrofe postale planetarne u dvadesetom veku, ekološka pošast koja ubija ljude nije nova. Ono što su u prošlosti bile izolovane oblasti koje propadaju, širilo se sve dok se nije spojilo. Smanjuju se prečišćavajući rubovi, vazdušni rezervati, nekultivisani zabačeni kutci i redovi živice koji dopuštaju urođeničkim vrstama da opstanu do zamene i obnove. Ali, propast lokalnih ekosistema tla i vode, poplave i odroni koji prate pustošenja, neuhranjenost usled smanjenja plodnosti tla, trovanje otpadom, kuge, pomori i gladi zbog nagomilavanja stanovništva, opadanje kvaliteta celokupnog života, lično i društveno ludilo koje je posledica svega toga, sručili su se na milione ljudi u prošlosti. Katastrofa sa kojom se sada suočavamo, nastavak je traume zemlje koja je počela pre deset hiljada godina. U to vreme, dogodio se prelaz na nov način života, prelaz koji se još uvek događa širom zemlje – civilizujuća, progresivna posvećenost sukobu sa prirodnim svetom i nama samima.

Oni koji govore isti jezik, koriste ga da definišu i iznova potvrde svoj kulturni identitet. Paralelnim procesom, razlike u ponašanju među geografski odvojenim grupama iste vrste, pomažu da se održe granične linije po kojima se grupe razdvajaju i evolucija napreduje. Predrasude protiv „drugih“ mogle su čak da služe kao vredna adaptivna, genetska funkcija čoveka, pre nego što je pojava političke države učinila mogućom ideologiju – inertni, istorijski opravdan korpus ideja, pomoću kojeg društvo racionalizuje organizovano nasilje.

Sa usponom prvih naoružanih gradova i trgovačkih civilizacija, ljudi su započeli proces ideologizovanja svojih ekoloških odnosa. Genocid na zemji počeo je istrebljivanjem lovaca-sakupljača i proširio se, kao biocid, ka selektivnom uništavanju divljih biljaka i životinja, na novoj osnovi politički strukturiranih vrednosti, psihološkom produžetku plemenskih ratova civilizacije.

Očigledno je da polaritet grada i sela, uobražavan kroz simbole veštačkog i prirodnog,  uopšte nije suprotnost, već samo blizanački par – to su dve strane jedne celine. Kada je poljoprivreda oslobodila deo uvećane populacije od jednolične nužde proizvodnje hrane, bilo je neophodno vezati, pre nego izolovati, proizvođača hrane za grad. Hrana je transportovana u grad, a proizvodi grada do poljoprivrednika – veza koja je uvek bila više od samo ekonomske. Ona je iziskivala birokratsku političku mrežu i, još važnije, osnovni sporazum o vrednostima i ciljevima. Govoreći samom sebi da više voli svoj način života, seoski miš se pretvarao da su razlike stvarne. Ali, suprotnost je uzbuđivala jedino tako što je uveličavala ono što je relativno nebitno. Njegova poseta gradu je, uostalom, nagrada za provincijsko dirinčenje, sa svojim grubim, monotonim rutinama. Grad je, tradicionalno, san o slavi seoskog đilkoša – on ne bi želeo da živi u njemu, ali ne bi ni mogao bez njega. 

Sile koje rade u pravcu uništenja našeg sveta nisu samo rezultati industrijske tehnologije. Neki optužuju nesavršenu tehnologiju, u kojoj mašine proždiru nedovoljno svarene sirovine i pljuju otpad. Drugi smatraju da je industrija suviše efikasna – kao kada se zapanjujući rod kukuruza postigne prekomernim đubrenjem hemikalijama, koje onda cure kroz tlo i zagađuju potoke i jezera, hraneći alge u njima. I jedno i drugo je tačno, ali nijedno ne objašnjava sadašnju situaciju. Kako se propadanje biosfere odvija u desetinama malih pravaca, koji se sutra uvećavaju na stotinu načina, jasno je da su ti slomovi, nastavci događaja koji su otpočeli davno, složeniji zbog preopterećenosti našeg doba fosilnih goriva, srazmerno veći zbog veličine ljudske populacije na svetu, ali ne nužni i neizbežni deo ljudske drame.

Ekološki gledano, industrijski svet nije u suprotnosti sa nerazvijenim zemljama. Najprimitivniji zemljoradnik i najnapredniji industrijalista drže se iste linije progresa i filozofije. Korpus uverenja ne povezuje samo sve članove modernih gradova planete, on ih povezuje sa seljačkim društvom širom sveta, vodeći i usmeravajući njihov progres kroz zajedničke zamisli faza čovekovih odnosa sa prirodom. On nas takođe povezuje sa prošlošću. Naši načini života i izabrani ciljevi slični su onima naroda Sumerije, od pre šest hiljada godina, ali ekstremno različiti od onih koji su izabrali njihovi lovački preci, pre četrnaest hiljada godina. S druge strane, mi smo ljudi pleistocena i u tome leži naša nada za budućnost.

Možemo li se suočiti sa mogućnošću da su lovci bili celovitiji ljudi od svojih potomaka? Možemo li da prihvatimo lovca kao deo nas samih, kao korak ka zalečenju povrede naše planete i poboljšanju kvaliteta života? Ne mislim vraćanjem istim putem kroz seosko dvorište; verovatno je to greška svih prošlih pokušaja da se do celovitije čovečnosti ponovo dođe putem „povratka prirodi“.

Izvor: Paul Shepard, The Tender Carnivore and the Sacred Game, prvo poglavlje: „Ten Thousand Years of Crisis“, str. 3-36, University of Georgia Press, Athens, Georgia, 1998.
Preveo s engleskog: Miroslav Budimir