Eden nije bio vrt

Najdžel Kolder

EDEN NIJE BIO VRT

Istraživanje čovekovog okruženja

Uvod

Da je ljudima bilo namenjeno da obrađuju zemlju, imali bi duže ruke. Istina je da smo evoluirali kao lovci, i da ostajemo najuspešnija grabljiva životinja, lukavog uma, beskrajno prilagodljivog tela, sa rukama stvorenim za pravljenje i upotrebu oružja. Ali, još od izumevanja poljoprivrede, pre nekih 10.000 godina, većina ljudi morala je da savija svoja prava leđa da bi obrađivala zemlju. Broj ljudi se silno povećao i na temelju poljoprivrede izgradili smo izuzetne civilizacije. Ali, stvorili smo izrazito dosadan svet za većinu ljudi; jedino u sportu i ratu možemo da ugrabimo malo uzbuđenja lova, koji je bio svakodnevno zanimanje prvih ljudi.

Pravi je čas da ponovo razmotrimo kako bi trebalo da živimo. Pre svega, nedavno smo stekli zapanjujuće moći. Energiju možemo da dobijemo iz njenog krajnjeg izvora: uništenja materije u nuklearnim reakcijama. Možemo da modifikujemo nasledne osobine biljaka i životinja. Naši kompjuteri revolucionarniji su čak i od parne mašine. Ukratko, bujica znanja i veština stoji nam na raspolaganju, da njome oblikujemo našu civilizaciju u potpuno novim pravcima. Međutim, nedostaje osećaj smera ili svrhe; umesto da upravljamo bujicom, ona nas nosi u nekom nepoznatom pravcu. Ako ne počnemo da biramo između tehnoloških pravaca koji su nam otvoreni, ubrzo ćemo završiti u ružnom, bučnom, prenaseljenom, gladnom i haotičnom svetu. Sadašnji tokovi kreću se ka blagostanju i dosadi u bogatim zemljama, i sve čvršćem stisku siromaštva i opravdane zavisti u manje srećnom delu sveta, uz intenziviranje nacionalističkih politika, koje dodatno pojačavaju tehnološka utakmica i širenje nuklearnog oružja. Ali, mi raspolažemo sredstvima da u potpunosti promenimo stvari.

Drugi ubedljiv razlog da svežim očima pogledamo na korene naše civilizacije je u tome što poljoprivreda jednostavno podbacuje. Samo uz krajnje napore, ona može da obezbedi hranu za sve brojnije stanovništvo u nerazvijenim zemljama, i posle dvadeset godina priče o tom „problemu“, nema naznaka da će se ti napori ostvariti. Prepreke su ljudske pre nego tehničke; dakle, ima smisla potražiti alternativne metode proizvodnje hrane koje bi mogle da naiđu na manje društvenih prepreka. Takve metode postoje, odnosno mogu da se pronađu.

Treće, rizik uništenja je stalno prisutan. Ljudi, frustrirani lovci, ulažu toliko umne i fizičke snage u lov na druge ljude, da sada vrlo lako možemo postići ono što svi naši prirodni neprijatelji nisu uspeli – naše totalno istrebljenje. Ako isključimo tu mogućnost (što je tehnički malo moguće), izložićemo sopstvenu vrstu nezamislivoj patnji i uništićemo vlastita dela. Mi vrlo dobro to znamo, a ipak ne odustajemo od priprema, zato što rat nastavlja da nas oduševljava. U nacijama, kao i u pojedincima, spremnost na borbu još uvek se smatra osnovom časti. Jedino ako damo odgovarajuću težinu i odušak pretežno agresivnim instinktima lovca u svima nama, možemo se nadati izbegavanju katastrofe. Tako zasnovana politika sasvim je izvodljiva.

Ova tri očigledno različita razmatranja konvergiraju ka jednom tehničkom pitanju: da li široko rasprostranjeno obrađivanje zemlje ostaje i dalje najprikladniji izvor našeg prvog fizičkog uslova – hrane? Ova knjiga se bavi negativnim odgovorom na to pitanje.

Zalažući se da se veliki deo poljoprivrede zameni veštačkim metodama proizvodnje hrane, svestan sam da će to mnogim ljudima izgledati kao prevrat koji je toliko dubok, da bi lako mogao dobiti status dogme, jeresi, ili panaceje. Nadam se da moja rasprava neće biti shvaćena na bilo koji od tih površnih načina. Niti je to originalan predlog (pogledaj dole bibliografsku belešku), niti je esencijalan u smislu da je bilo koji drugi pravac nezamisliv. Izbor nije između 100% poljoprivrede ili 100% sintetičke hrane; to je pre stvar odlučivanja, o nečemu što je više od prognoze a manje od političkog stava, kako bi trebalo uskladiti ta dva izvora hrane. Zasigurno bih gorko zažalio ako bi predlog o sintetičkoj hrani prigrabili ljudi koji nisu sposobni da naprave razliku između kratkoročnog i dugoročnog plana, kao da se tu radi o skretanju sa hitnog zadatka razvijanja poljoprivredne proizvodnje hrane što je brže moguće.   

Zato što čvrsto verujem da se previše diskusija o mogućnostima koje su pred nama, usko i, prema tome, pogrešno, temelji na jednoj ili dve „sjajne ideje“, ova knjiga ide dalje od diskusije o poljoprivredi i njenoj zameni, ka opštem pregledu drugih, simultanih tokova, koje bi trebalo uskladiti sa svetom naše dece i naših unuka.

Uprkos ovim ogradama, spreman sam da izložim ubedljive argumente. Proizvodnja sintetičke hrane zaslužuje obiman program istraživanja, razvoja i primene, ovde i sada. I mada su drugi uzgredno ili ozbiljno raspravljali o tim mogućnostima, ova knjiga je, koliko znam, prvi pokušaj da se one razmotre u odnosu na široki spektar naših veština i potreba. U tom pokušaju postalo mi je očigledno da bi nam oslobađanje ogromne površine naše planete moglo omogućiti da, u poslednjem trenutku, obnovimo naš način života.  

...

Od svega što je rečeno i napisano o trci između SSSR-a i SAD-a ko će prvi da pošalje čoveka na Mesec, meni izgleda da se previdelo najzanimljivije pitanje od svih.

Koliko god se svemirski entuzijasti trudili da okolišaju i da ukažu na praktičnije motive, svi ostali znaju da je želja za prestižom glavni razlog zbog koga su vlade dve države uložile toliko mnogo bogatstva svojih nacija u to grozničavo takmičenje. Amerikanci su mogli sasvim ispravno ustvrditi da su njihovi prvi naučni sateliti i planetarne sonde, i njihovi komunikacioni i meteorološki sateliti, bili korisniji čovečanstvu od sovjetskog programa i njegovog isticanja svemirske letelice sa ljudskom posadom. Ipak, predsednik Kenedi je, nevoljno donoseći odluku o slanju ljudi na Mesec uz ogroman trošak, priznao da su se mnogi ljudi u nerazvijenom, neutralnom, svetu, koji su imali najviše da izgube od preusmeravanja sredstava u svemirsku trku, više oduševljavali sovjetskim svemirskim istraživanjima nego svim milijardama dolara koje su se od američkih poreskih obveznika slile u inostranu pomoć.

Zanemareno pitanje glasi: Zašto su ljudi toliko oduševljeni? Drugim rečima, postoji li prestiž koji se osvaja u svemiru? Jer, koliko god ga humanitaristi ili cinici mogli ismevati, činjenica je da oduševljenje ljudima u svemiru odzvanja širom sveta.

Za čoveka od nauke, trka do Meseca je krajnje neizvestan poduhvat. Za poljoprivrednika, to oduševljenje nema nikakvog smisla kada je novac potreban za navodnjavanje i đubrenje polja. Prestiž čoveka u svemiru možemo da razumemo samo ako se složimo da to lovac u čovečanstvu slavi. On slavi isto onako kako je morao slaviti pronalazača novog lovišta, ili smelu dušu koja je prva zaplovila vodom na komadu drveta, ili čoveka koji je odapeo prvu strelu visoko u nebo. Zapravo, u samoj iracionalnosti istraživanja svemira u vreme krize na zemlji, mi vidimo odbacivanje zemljoradničkih vrednosti.

...

Najraniji period poljoprivrednog života u neolitu, izgleda da je bio možda najmirnije doba čoveka, ako prihvatimo svedočanstva sa bogatih, skoro nebranjenih, dunavskih lokaliteta. Ali, on nije potrajao. Sa pojavom civilizacije došla je odlična prilika za rat, u obliku suvišnih ljudi i resursa – i motiv, takođe, u obliku rivalstva između gradova-država i teškoća oko snabdevanja vodom za novodnjavanje i sirovinama za nove industrije. Pojavio se profesionalni vojnik; on je bio lovac u novom, izopačenom, ruhu – lovac na ljude. Oružje i disciplina nove lovačke grupe, pomoću kojih su se ljudi gornjeg paleolitika suočavali sa svojim plenom, bili su usavršeni i okrenuti protiv drugih ljudi. Ni lovci nisu bili sveci, ali oni prosto nisu mogli da održavaju hronično ratovanje koje karakteriše našu civilizaciju od najranijih sumerskih dana do danas. Bogati višak koji je proizvela poljoprivreda bio je prvenstveno namenjen odbrambenom budžetu.

Ali, iako se možda čini da je organizovano ratovanje posledica civilizacije, pre nego izumevanja poljoprivrede, postoje dobri razlozi da se potonjem pripiše poseban značaj. Zašto su vojnici toliko očaravajući? Zašto ratne priče i ratni filmovi privlače toliku pažnju? Zašto mali dečaci vrebaju jedan drugog sa drvenim puškama? Zasigurno zbog toga što vojnik do današnjeg dana predstavlja tog nedostajućeg lovca u svima nama. Kada je zabava (koja po meni znači raditi ono što dolazi prirodno) iščilela iz svakodnevnih poslova većine ljudi, rat je doneo direktno ili zamensko oslobađanje od dosade. Mislim da nikada nećemo iskoreniti rat, čak ni sa strahom od nuklearnog uništenja, sve dok ne budemo valjano dijagnostifikovali i lečili taj krajnji izvor oduševljenja ratom. Bilo kakvi snovi o svetskom poretku, koji nastoje da zamrznu agresivni nagon u čoveku, umesto da ga kanališu, verovatno će propasti.    

...

Dakle, uprkos svom ispiranju mozga, čovek ostaje, umno i fizički, lovac, iako je deo našeg vaspitanja da ignorišemo, ili čak preziremo, to stanovište. Zapravo, daleko je opasnije pretvarati se da po rođenju nismo grabljive životinje, nego priznati da ne postoji razumna nada da će se naša priroda promeniti u doglednoj budućnosti. Očigledni dokazi na osnovu kratkog samoposmatranja toliko su nadmoćni, da je skoro nepotrebno navoditi primere, ali kada se oči zatvaraju pred očiglednim, čovek mora malo da poradi na tome. U zaključku, dopustite mi da nabrojim neke od očiglednijih karakteristika:

(1)   Naša anatomija, čula, i naši refleksi pripadaju životinji koja je prilagođena na pronalaženje i napadanje. Jedino činjenica da, bez oružja, naši zubi i ruke nisu upadljivi, prikriva naš stvarni karakter koji nas svrstava u istu grupu sa lavovima i vukovima.

(2)  Naša radoznalost i naše istraživačko ponašanje, naše moći posmatranja i zaključivanja, na kojima počiva moderna nauka, savršeno dobro su prilagođeni ciljevima praćenja, predviđanja i nadmudrivanja drugih životinja.

(3)   Naša najgenijalnija lukavstva neprestano se primenjuju, ne u plemenitim zemljoradničkim veštinama, već prvenstveno u lovu, a onda u istraživanju i ratovanju; nijedan poljoprivrednik nikada nije osvojio odlikovanja koja se dodeljuju vojnicima ili kosmonautima.

(4)   Naše rekreativne aktivnosti, uz časni izuzetak baštovanstva, uglavnom se zasnivaju na nepredvidljivim i napetim situacijama, sa dodatnim elementom fizičke i mentalne spretnosti, konstruisanim mnogo više po uzoru na lovačku poteru nego na zemljoradničku rutinu. Ono što važi za šah ili za klasičnu dramu, jednako važi za fudbalske utakmice, partije kuglanja, ili vožnju brzih automobila, čak i za seksualno ponašanje nekih ljudi. Oni koji su dovoljno bogati jednostavno idu u lov.    

(Odlomci iz drugog poglavlja) 

  

Naslov originala:
Nigel Calder

EDEN WAS NO GARDEN
An Inquiry into the Environment of Man
Holt, Rinehart and Winston, New York, 1967.

Preveo s engleskog: Miroslav Budimir