Uzajamna pomoć: faktor evolucije

Petar Kropotkin

UZAJAMNA POMOĆ

Faktor evolucije

Uvod

Dva aspekta životinjskog života ostavila su na mene najveći utisak tokom putovanja po istočnom Sibiru i severnoj Mandžuriji koja sam preduzeo u svojoj mladosti. Jedan je krajnja ozbiljnost borbe za opstanak koju većina životinjskih vrsta mora da vodi protiv surove prirode; ogromna razaranja života koja povremeno izazivaju prirodne sile; i stalna oskudnost života širom ogromnog prostranstva koje sam posmatrao. A drugi je u tome što, čak i na onim mestima gde je životinjski život bujao u izobilju, nisam uspeo da pronađem – iako sam je željno tražio – tu ogorčenu borbu za uslove opstanka, među životinjama koje pripadaju istoj vrsti, koju su mnogi darvinisti (ali ne uvek i sam Darvin) smatrali glavnom karakteristikom borbe za život, i glavnim faktorom evolucije.

Strašne snežne oluje koje šibaju severnim delom Evroazije tokom kasne zime, i ledeni mraz koji potom nastupa; mrazevi i snežne oluje koji se vraćaju svake godine u drugoj polovini maja, kada je drveće već u punom cvatu a život insekata vrvi odasvud; rani mraz i, povremeno, veliki sneg u julu i avgustu, koji naglo uništavaju bezbrojne insekte i drugo leglo mladunaca ptica u prerijama; silovite monsunske kiše, koje padaju u umerenijim oblastima u avgustu i septembru, izazivajući poplave čije su razmere poznate još samo u Americi i istočnoj Aziji, i potapanja, na visoravnima, oblasti velikih kao evropske države; i, najzad, veliki snegovi, početkom oktobra, koji na kraju pretvaraju prostranstva veličine Francuske i Nemačke u apsolutno nedostupne oblasti za preživare, uništavajući ih u hiljadama – to su bili uslovi u kojima sam posmatrao borbu životinjskog života u severnoj Aziji. Oni su me naterali da rano shvatim ogroman značaj te pojave u prirodi koju je Darvin nazvao „prirodnim kočnicama preteranog razmnožavanja“, u poređenju sa borbom između jedinki iste vrste za uslove opstanka, koja se može voditi tu i tamo, do određene mere, ali koja nikada ne dostiže značaj prethodne. Oskudnost života, podnaseljenost, – a ne prenaseljenost – karakteristična crta tog ogromnog dela planete koji zovemo severna Azija, začela je u meni ozbiljne sumnje – koje su potonja istraživanja samo potvrdila – u stvarnost te zastrašujuće borbe za hranu i život unutar svake vrste, u koju su bespogovorno verovali mnogi darvinisti, i, sledstveno, u glavnu ulogu koju ta vrsta konkurencije navodno igra u evoluciji novih vrsta.

S druge strane, gde god sam video preobilje životinjskog života, kao, na primer, na jezerima gde se mnoštvo vrsta i milioni jedinki okupljaju radi odgajanja svog potomstva; u kolonijama glodara; u seobama ptica pravih američkih razmera, koje su se tada događale duž reke Usuri; i posebno u migraciji jelena lopatara koju sam posmatrao na reci Amur, kada se mnogo hiljada tih inteligentnih životinja sakupilo sa ogromne teritorije, bežeći pred dubokim snegom, kako bi prešli Amur tamo gde je najuži – u svim tim prizorima životinjskog života koji su promicali pred mojim očima, video sam praktikovanje uzajamne pomoći i podrške u razmerama koje su me naterale da u njoj naslutim crtu od najvećeg značaja za održanje života, očuvanje svake vrste, i njihovu dalju evoluciju.

I na kraju sam među poludivljim govedima i konjima u Transbajkaliji, svuda među divljim preživarima, vevericama, i tako dalje, video kako u periodima kada životinje moraju da se bore sa oskudicom hrane, koja nastaje usled jednog od gorepomenutih uzroka, ceo segment vrste koji je pogođen tom katastrofom izlazi iz teškog iskušenja toliko iscrpljene snage i zdravlja, da nikakva progresivna evolucija vrste ne može biti zasnovana na takvim periodima oštre konkurencije.

Prema tome, kada su mi pažnju kasnije privukle veze između darvinizma i sociologije, nisam mogao da se složim ni sa jednim od dela i pamfleta koji su napisani o tom predmetu. Svi su pokušavali da dokažu kako Čovek, zahvaljujući svojoj višoj inteligenciji i znanju, može da ublaži žestinu borbe za život između ljudi; ali su svi istovremeno priznavali da je borba za uslove opstanka, svih životinja protiv svih pripadnika svoje vrste, i svih ljudi protiv svih ostalih ljudi, bila „zakon prirode“. Ali ja nisam mogao da prihvatim to stanovište, zato što sam bio ubeđen da priznati nemilosrdni unutrašnji rat za život unutar svake vrste, i videti u tom ratu uslov napretka, znači priznati nešto što ne samo da još nije dokazano, već nešto čemu nedostaje potvrda na osnovu direktnog posmatranja.

S druge strane, predavanje „O zakonu uzajamne pomoći“, koje je održao profesor Kesler, tadašnji dekan Univerziteta u Sankt Peterburgu, na ruskom kongresu prirodnjaka u januaru 1880. godine, pogodilo me je bacanjem novog svetla na ceo taj predmet. Keslerova ideja bila je da pored zakona međusobne borbe postoji u prirodi zakon uzajamne pomoći, koji je, za uspeh u borbi za opstanak, a naročito za progresivnu evoluciju vrsta, mnogo značajniji od zakona međusobne borbe. Taj predlog – koji zapravo nije ništa drugo nego dalje razvijanje ideja koje je sam Darvin izložio u Poreklu čoveka – mi je izgledao kao toliko tačan i toliko značajan da sam, odmah pošto sam saznao za njega (1883), počeo da sakupljam materijale za dalji razvoj te ideje, koju je sam Kesler površno skicirao u svom predavanju, ali nije poživeo da je razvije. Umro je 1881. godine.

Samo u jednoj tački nisam mogao da potpuno potvrdim Keslerovo mišljenje. Kesler je ukazivao na „roditeljska osećanja“ i na brigu o potomstvu (vidi u prvom poglavlju), kao na izvor uzajamnih sklonosti u životinjama. Ali odrediti u kojoj meri su ta dva osećanja zaista na delu u evoluciji društvenih instikata, i u kojoj meri drugi instinkti deluju u istom smeru, izgleda mi kao veoma posebno i veoma široko pitanje o kojem još uvek teško da možemo raspravljati. Samo kada dobro ustanovimo činjenice uzajamne pomoći u različitim klasama životinja, i njihov značaj za evoluciju, moći ćemo da istražimo šta u evoluciji društvenih osećanja pripada roditeljskim osećanjima a šta pravoj društvenosti – a to potonje očigledno ima poreklo u najranijim fazama evolucije životinjskog sveta, verovatno već u „fazama kolonije“.[1] Stoga sam svoju glavnu pažnju usmerio na utvrđivanje, pre svega, značaja faktora uzajamne pomoći u evoluciji, ostavljajuću potonjim istraživanjima zadatak otkrivanja porekla instinkta uzajamne pomoći u prirodi.

Značaj faktora uzajamne pomoći – „kada bi se njegova opštost mogla dokazati“ – nije promakao očiglednom prirodnjačkom geniju Getea. Kada je Ekerman jednom ispričao Geteu – bilo je to 1827. godine – kako je dva goluždrava mladunca carića koji su mu bili pobegli, narednog dana pronašao u gnezdu crvendaća (Rothkehlchen) koji su ih hranili zajedno sa svojim mladuncima, Gete je bio veoma uzbuđen tom činjenicom. On je u njoj video potvrdu svojih panteističkih gledišta, kazavši: „Ako bi bila istina da je to hranjenje stranca svojstveno celoj prirodi kao nešto što ima karakter opšteg zakona – onda bi mnoge zagonetke bile rešene.“ Sutradan se vratio toj stvari i najozbiljnije je zamolio Ekermana (koji je bio, kao što je poznato, zoolog) da sprovede posebno istraživanje tog predmeta, dodajući kako bi on sigurno došao „do potpuno neprocenjivog blaga rezultata“ (Razgovori sa Geteom, izdanje iz 1848. godine, tom III, str. 219–221). Nažalost, to istraživanje nikada nije bilo sprovedeno, iako je vrlo moguće da je Brem (Alfred Brehm), koji je u svojim delima sakupio veliku riznicu činjenica koje se odnose na uzajamnu pomoć među životinjama, mogao biti inspirisan tim Geteovim komentarom.

Nekoliko značajnih knjiga koje se bave inteligencijom i mentalnim životom životinja (pominju se u fusnoti u prvom poglavlju ove knjige) objavljena su između 1872. i 1886. godine, a tri dela još posebnije obrađuju predmet o kojem je reč; to su: Životinjska društva (Les Sociétés animales, Pariz, 1877), Alfreda Espinasa; predavanje Žan Mari Lanesona, Borba za opstanak i udruživanje za borbu (La Lutte pour l’existence et l’association pour la lutte, april 1881); i knjiga Ludviga Buhnera, Ljubav i ljubavni život u životinjskom svetu (Liebe und Liebes-Leben in der Thierwelt), čije je prvo izdanje objavljeno 1882. ili 1883. godine, a drugo, znatno prošireno, 1885. godine. Iako su sva ta dela odlična, ona ostavljaju širok prostor za rad u kojem bi se uzajamna pomoć razmatrala ne samo kao dokaz u prilog preljudskog porekla moralnih instikata, već takođe kao zakon prirode i faktor evolucije. Espinas je svoju glavnu pažnju usmerio na životinjska društva (mravi, pčele) koja su zasnovana na fiziološkoj podeli rada; i mada je njegovo delo puno izvrsnih nagoveštaja u svim mogućim pravcima, ono je bilo napisano u vreme kada evolucija ljudskih društava još uvek nije mogla da se razmatra sa znanjem kojim danas raspolažemo. Lanesonovo predavanje ima više karakter briljantno izloženog opšteg plana dela koje bi se bavilo uzajamnom podrškom, počinjući od kamenja u moru, i prolazeći kroz svetove biljki, životinja i ljudi. Što se tiče Buhnerove knjige, ne mogu da se složim sa njenom glavnom idejom, iako je sugestivna i bogata činjenicama. Knjiga počinje hvalospevom Ljubavi, a skoro svi njeni primeri namenjeni su dokazivanju ljubavi i saosećanja među životinjama. Ali svesti životinjsku društvenost na ljubav i saosećanje znači redukovati njenu opštost i njen značaj, kao što ljudska etika zasnovana na ljubavi i ličnoj simpatiji samo doprinosi sužavanju razumevanja moralnog osećanja u celini. Nije ljubav prema mom komšiji – koga često uopšte ne poznajem – ta koja me nagoni da zgrabim vedro vode i jurnem ka njegovoj kući kada vidim da ona gori; mnogo je šire, premda nejasnije, osećanje ili instinkt ljudske solidarnosti i društvenosti koje me pokreće. Tako je i među životinjama. Nije ljubav, niti čak saosećanje (shvaćeno na pravi način) to koje podstiče čopor preživara ili konja da formiraju krug kako bi odbili napad vukova; niti je ljubav ta koja nagoni vukove da oforme čopor za lov; ljubav nije to osećanje koje podstiče mačke ili lavove na igru, niti desetak vrsta mladih ptica da provedu zajedno jesenje dane; i ni ljubav niti lična simpatija nisu ta osećanja koja nagone mnogo hiljada jelena lopatara, raštrkanih širom teritorije veličine Francuske, da formiraju dvadesetak posebnih krda, i da svi marširaju ka određenoj tački, kako bi na njoj prešli reku. To osećanje je beskrajno šire od ljubavi i lične simpatije – to je instinkt koji se sporo razvio među životinjama i ljudima tokom izuzetno duge evolucije, i koji je naučio i životinje i ljude snazi koju mogu da steknu praktikovanjem uzajamne pomoći i podrške, i radostima koje mogu da pronađu u društvenom životu.  

Značaj te razlike lako će prepoznati istraživač životinjske psihologije, i utoliko više proučavalac ljudske etike. Ljubav, saosećanje, i samožrtvovanje, sigurno igraju ogromnu ulogu u progresivnom razvoju naših moralnih osećanja. Ali nije ljubav, pa čak ni saosećanje, to na čemu je zasnovano društvo u ljudskom rodu. To je savest – bila ona tek na nivou instinkta – ljudske solidarnosti. To je nesvesno prepoznavanje snage koju svaki čovek stiče praktikovanjem uzajamne pomoći; tesne zavisnosti svačije sreće od sreće svih; i osećanja pravde, ili pravičnosti, koje pojedinca dovodi do shvatanja da su prava svakog drugog pojedinca jednaka njegovim pravima. Na toj širokoj i neophodnoj osnovi razvijaju se još viša moralna osećanja. Ali taj predmet se prostire izvan domašaja ovog rada, i ovde ću samo ukazati na predavanje „Pravda i moral“ koje sam održao kao odgovor na Hakslijevu Etiku, u kojem se taj predmet široko razmatra.[2]

Prema tome, smatrao sam da bi knjiga o uzajamnoj pomoći kao zakonu prirode i faktoru evolucije mogla popuniti značajnu prazninu. Kada je Haksli 1888. godine objavio svoj manifest „borbe za život“ – „Borba za opstanak i njen uticaj na čoveka“ („Struggle for Existence and its Bearing upon Man“) – koji je po mom sudu bio veoma netačno predstavljanje činjenica prirode, koje vidimo u grmu ili u šumi, obratio sam se uredniku časopisa Nineteenth Century i upitao ga da li  bi dozvolio da se u njegovoj reviji objavi detaljan odgovor na gledišta jednog od najistaknutijih darvinista, a gospodin Džejms Nouls je taj predlog dočekao sa najvećim simpatijama. O tome sam takođe pričao sa Volterom Bejtsom. „Da, sigurno; to je pravi darvinizam“, bio je njegov odgovor. „Strašno je šta su ‘oni’ napravili od Darvina. Napiši te članke, a kada budu odštampani ja ću ti napisati pismo koje možeš da objaviš.“ Nažalost, trebalo mi je skoro sedam godina da napišem te članke, a kada je poslednji bio objavljen, Bejts više nije bio živ.

Nakon razmatranja značaja uzajamne pomoći među različitim klasama životinja, očigledno je da sam morao razmotriti značaj tog istog faktora u evoluciji čoveka. To je bilo utoliko neophodnije što su postojali mnogi evolucionisti koji možda nisu odbijali da priznaju značaj uzajamne pomoći među životinjama, ali koji su, kao Herbert Spenser, odbili da je priznaju među ljudima. Za primitivnog čoveka – tvrde oni – rat svih protiv svih bio je zakon života. Koliko tu tvrdnju, koja se tako rado ponavlja, bez odgovarajuće kritike, još od vremena Hobsa, podupire ono što znamo o ranim fazama ljudskog razvoja, raspravlja se u poglavljima posvećenim divljacima i varvarima.

Broj i značaj institucija uzajamne pomoći koje je razvio stvaralački genij divljih i poludivljih ljudi tokom najranijeg plemenskog perioda ljudskog roda, i još više tokom narednog perioda seoske zajednice, i ogroman uticaj kojim su te institucije delovale na potonji razvoj čovečanstva, sve do današnjeg dana, podstaki su me da proširim svoje istraživanje i na kasnije, istorijske periode; a posebno da proučim najzanimljiviji period: slobodne srednjovekovne gradove-republike, čija univerzalnost i uticaj na našu modernu civilizaciju još uvek nisu valjano ocenjeni. I na kraju sam pokušao da ukratko ukažem na ogroman značaj koji instinkti uzajamne pomoći, nasleđeni u čovečanstvu iz njegove izuzetno duge evolucije, imaju čak i sada u našem modernom društvu, koje navodno počiva na principu „svako za sebe, a država za sve“, ali koji ono nikada nije uspelo niti će uspeti da ostvari.

Moglo bi se prigovoriti kako su u ovoj knjizi i životinje i ljudi predstavljeni u odveć povoljnom svetlu; da se u njoj insistira na njihovim društvenim osobinama, dok se njihovi antidruštveni i sebični instinkti jedva pominju. Ali to je bilo neizbežno. Toliko toga u poslednje vreme slušamo o „gruboj, nemilosrdnoj borbi za život“, za koju se kaže da je vodi svaka životinja protiv svih drugih životinja, svaki „divljak“ protiv svih drugih „divljaka“, i svaki civilizovani čovek protiv svih svojih sugrađana – a te tvrdnje su uveliko postale doktrina u koju se veruje – da je bilo neophodno, pre svega, suprotstaviti im široki niz činjenica koje pokazuju potpuno drugačiji aspekt životinjskog i ljudskog života. Bilo je neophodno ukazati na ogroman značaj društvenih navika u prirodi i u progresivnoj evoluciji životinjskih vrsta i ljudskih bića: dokazati da one obezbeđuju životinjama bolju zaštitu od njihovih neprijatelja, vrlo često načine pribavljanja hrane (zimske zalihe, seobe, i tako dalje), dugovečnost, i stoga veću mogućnost razvoja intelektualnih sposobnosti; te da su čoveku, osim tih istih prednosti, otvorile mogućost razvijanja onih institucija koje su omogućile čovečanstvu da opstane u svojoj teškoj borbi protiv prirode, i da napreduje, uprkos svim nesrećnim promenama u njegovoj istoriji. Ovo je knjiga o zakonu uzajamne pomoći kao jednom od glavnih faktora evolucije – a ne o svim faktorima evolucije i njihovim odnosnim vrednostima; a ta prva knjiga morala se napisati pre nego što bi druga mogla postati moguća.

Ja bih sigurno trebalo da budem poslednji koji potcenjuje značaj samoisticanja pojedinca u evoluciji čovečanstva. Ali uveren sam da taj predmet zahteva mnogo dublje razmatranje od ovog kojem je dosad bio podvrgnut. U istoriji čovečanstva, individualno samonametanje često je bilo, i stalno jeste, nešto sasvim drugačije, i daleko veće i dublje nego što je to sitničava, neinteligentna uskogrudost koju velika klasa autora smatra „individualizmom“ i „samonametanjem“. Niti su pojedinci koji stvaraju istoriju ograničeni na one koje istoričari predstavljaju kao heroje. Shodno tome, moja namera je, ako mi okolnosti dozvole, da odvojeno razmotrim ulogu samoisticanja pojedinca u progresivnoj evoluciji čovečanstva. Ovde mogu samo da izložim sledeće opšte zapažanje: Kada su institucije uzajamne pomoći – pleme, seoska zajednica, gilde, i srednjovekovni gradovi – počele da, istorijskim tokom, gube svoj prvobitni karakter, da bivaju preplavljene parazitskim izrasilnama, te da tako postaju prepreke napretku, pobuna pojedinaca protiv tih institucija uvek je dobijala dva različita vida. Deo onih koji su se pobunili nastojao je da pročisti stare institucije, ili da razvije viši oblik zajednice, zasnovan na istim načelima uzajamne pomoći; oni su, na primer, pokušali da uvedu princip „nadoknade“ umesto lex talionis-a, a kasnije opraštanja prekršaja ili još viši ideal jednakosti pred ljudskom savešću, umesto „nadoknade“ prema klasnoj vrednosti. Ali, u isto vreme, drugi deo tih pojedinaca buntovnika nastojao je da uništi zaštitne institucije uzajamne podrške, bez ikakve druge namere osim da uveća svoje bogatstvo i svoju moć. U toj trougaonoj borbi, između dva klase pobunjenih pojedinaca i pristalica postojećeg, leži stvarna tragedija istorije. Ali opisati tu borbu, i pošteno proučiti ulogu koju je u evoluciji čovečanstva igrala svaka od te tri sile, zahtevalo bi najmanje toliko godina koliko mi je bilo potrebno da napišem ovu knjigu.

Od radova koji se bave skoro istim predmetom, koji su objavljeni nakon štampanja mojih članaka o uzajamnoj pomoći među životinjama, moram pomenuti delo Henrija Dramonda O usponu čoveka (The Lowell Lectures on the Ascent of Man, London, 1894), i Aleksandra Saterlanda Poreklo i razvoj moralnog instinkta (The Origin and Growth of the Moral Instinct, London, 1898). Oba su izgrađena uglavnom na idejama preuzetim iz Buhnerove Ljubavi i ljubavnog života u životinjskom svetu, a druga knjiga opširno razmatra roditeljsko i porodično osećanje kao jedini delatni princip u razvoju moralnih osećanja. Treća knjiga koja se bavi čovekom, i koja je napisana na sličan način, jesu Principi sociologije (The Principles of Sociology)  profesora F. A. Gidingsa, čije je prvo izdanje objavljeno u Njujorku i Londonu 1896. godine, a autor je njene glavne ideje kratko naznačio u jednom pamfletu iz 1894. godine. Ali zadatak razmatranja tačaka dodira, sličnosti i razlika između te tri knjige i moje, moram prepustiti književnim kritičarima.

Različita poglavlja ove knjige bila su prvo objavljena u časopisu Nineteenth Century („Uzajamna pomoć među životinjama“, u septembru i novembru 1890; „Uzajamna pomoć među divljacima“, u aprilu 1891; „Uzajamna pomoć među varvarima“, u januaru 1892; „Uzajamna pomoć u srednjovekovnom gradu“, u avgustu i septembru 1894; i „Uzajamna pomoć među modernim ljudima“, u januaru i junu 1896). Objavljujući ih u obliku knjige, moja prva namera bila je da u Dodatku obuhvatim masu materijala, kao i raspravu o nekoliko sekundarnih tačaka, koje sam morao izostaviti u člancima objavljenim u časopisu. Međutim, ispostavilo se da bi Dodatak udvostručio obim knjige, pa sam bio prinuđen da odustanem od, ili da bar odložim njeno objavljivanje. Sadašnji Dodatak sadrži raspravu o samo nekoliko tačaka koje su bile predmet naučnog spora u proteklih nekoliko godina; a u njihov tekst sam uključio jedino takav materijal koji se mogao uneti a da se ne izmeni struktura dela.

Drago mi je što imam priliku da izrazim svoju najveću zahvalnost gospodinu Džejmsu Noulsu, uredniku časopisa Nineteenth Century, za srdačan prijem tih članaka u njegovoj reviji, čim je saznao za njihovu glavnu ideju, i za ljubaznu dozvolu da ih ponovo štampam.

Bromli, Kent,

1902.   

---

[1] Ovde mislim na fazu u kojoj se većina nižih životinja, poput volvoksa (Volvox globator), ili salpa, povezuje u grupe. O kolonijalnim fazama, vidi: Kontov esej o biologiji kojim zaključuje svoju Pozitivnu filozofiju, delo Herberta Spensera Principi biologije (The Principles of Biology), i posebno Perijeov (Edmond Perrier) rad Životinjske kolonije (Les Colonies animales).

[2] Vidi takođe prva poglavlja („Problemi etike“ i „Moralna priroda“) mog rada o etici koji je nedavno izašao u časopisu Nineteenth Century. 

Naslov originala:
Peter Kropotkin

Mutual Aid: A Factor of Evolution
McClure Phillips & Co., New York, 1902

Preveo s engleskog: Miroslav Budimir, Beograd, 2017.