Slobodan
stvaralački rad
Ljudska
priroda je zasnovana na slobodnom stvaralačkom radu. To načelo, koliko znam,
potiče iz prosvetiteljstva. Ako se vratimo na klasičnu misao prosvetiteljstva,
njegova osnovna zamisao je da ljudi imaju pravo da kontrolišu sopstveni rad.
Tako je, na primer, Vilhelm fon Humbolt, jedan od osnivača klasičnog
liberalizma (i modernog sistema visokog obrazovanja, i lingvistike), svoju
osnovnu misao sažeo u rečenici u kojoj kaže: „Ako zanatlija pravi prelepu stvar
na spoljašnju komandu, mi se možemo diviti tome što on radi ali ćemo prezirati to što
on jeste: oruđe u rukama drugih. Ako zanatlija stvara iz svojih sopstvenih
interesovanja, inicijative, posvećenosti, i istraživanja, mi ćemo se diviti
tome što on jeste.“[1] Jer mi želimo da ljudi budu
čovečni. Aleksis de Tokvil kaže: „Pod radom za nadnicu zanat napreduje a
zanatlija propada.“ Potpuno iste misli naći ćemo kod Adama Smita. Adam Smit je
bio veoma kritičan prema podeli rada; na početku Bogatstva naroda on veliča podelu rada, ali dalje u knjizi on je
kritikuje i kaže da ukoliko dozvolimo da se podela rada nastavi mi ćemo ljude
svesti na stvorenja koja su toliko glupa i bez znanja koliko to mogu postati,
zato što će prosto izvoditi mehaničke operacije na komandu, u veoma
ograničenoj oblasti. A to što jesi – tvoja inteligencija, tvoje razumevanje,
tvoje ljudske osobine – proističe iz izbora koji su ti dostupni da se baviš
nezavisnim, produktivnim, i stvaralačkim radom, možda u slobodnim udruženjima
sa drugim ljudima zato što smo mi društvena bića, ali ne pod spoljašnjom
kontrolom. Kada čitate Marksove Ekonomsko-filozofske
rukopise iz njegovog ranog perioda (Marks je bio veoma složena ličnost),
vidite da su oni natopljeni tom tradicijom. Vrsta ideja čiji izraz pronalazimo
kod Humbolta, na više liberterskoj strani Rusoa, jer sam Ruso je bio veoma
podeljen, u Drugoj raspravi o
nejednakosti, i tako dalje – to je pozadina u kojoj je Marks odrastao.
Njegova teorija otuđenja proističe iz nje: prinudni rad je otuđujući i suprotan
ljudskoj prirodi.
U
jezgru ljudske prirode je to što je Bakunjin kasnije nazvao instinktom slobode:
to je potreba da se uključi u slobodan stvaralački rad. Tako je, recimo, za
Humbolta čovekov rad neka vrsta jezgra ljudske egzistencije: čovek želi da bude
uključen u stvaralački pošten rad u udruženju sa drugima, ali u dobrovoljnom
udruženju, i ne pod spoljašnjom kontrolom.[2]
Te stvari su uglavnom zaboravljene. Kada su se tržišni sistemi devetnaestog
veka razvili, oni su eliminisali sve to; oni bi zapanjili Adama Smita, u to
nema sumnje. Jer kada dođete do ljudi kao što su recimo Maltus, Rikardo, i
drugi, shvatanje ljudi kao slobodnih, stvaralačkih, delatnih bića sa urođenim
pravima koja odgovaraju njihovoj prirodi nestaje, i ljudi više nemaju nikakvu
drugu vrednost osim onoga što mogu da prodaju na tržištu – a to je njihova
sopstvena radna snaga; ako ne možete da prodate svoju radnu snagu na tržištu
nemate prava da živite, na taj način se tada raspravljalo o tome. Jer nema
ničeg drugog u ljudskom biću osim toga što se može postići prodajom radne snage
unutar tržišnog sistema pod onim što su u osnovi postale totalitarne strukture:
korporativne strukture. Prema tome, savremeni produžeci klasičnog liberalizma
su veoma antiliberterski.[3]
Ideologija se promenila, i intelektualci su se promenili, tako da je
liberterska tradicija ako ne zbrisana onda je u najmanju ruku marginalizovana.
Ali ona je tu i sigurno se može oživeti. Ona je ostala živa, na primer, u
anarhističkoj tradiciji, i delom u liberterskoj levici. U Sjedinjenim Državama
pronalazimo njene stvarne tragove sve do ljudi kao što je Džon Djui, koji
verovatno nije znao ništa o tim stvarima, ali je krenuo iz drugog izvora i
došao je do iste tačke u svom pojmu demokratije kao vrednosti koja otvara
mogućnosti ljudima da nesputano oslobode sebe, što moraju činiti na osnovu svog
jezgra i suštine. U savremenom svetu biste se dobro pomučili da pronađete neku
raspravu o tome, nažalost, ali ja mislim da bi tu tradiciju trebalo oživeti i
da je ona veoma značajna.
Rad koji bi
trebalo da čini glavni deo tvog života jeste rad koji bi želeo da radiš i ako
ne bi bio plaćen za njega. To je rad koji dolazi iz tvojih sopstvenih
unutrašnjih potreba, interesovanja, i briga.[4]
Mislim
da je to potpuno prirodno, ne bih pokušavao nekoga da ubedim u to. Jer, ako
razmislite o tome, dabome, zašto biste radili na komandu: ako radite na komandu
vi ste neka vrsta roba. Zašto ne raditi zato što to dolazi iz vaših potreba i
interesovanja? Meni je lako to da kažem, ja radim na vrhunskom univerzitetu, na
njegovom naučnom odeljenju, i ja to mogu da radim; jedna od dobrih stvari rada
na naučnim odeljenjima elitnih univerziteta je u tome što zaista imate kontrolu
nad svojim radom; mi kontrolišemo to što radimo u veoma velikoj meri: ako želim
da radim na nekom predmetu, ja ću raditi na tom predmetu; naravno, morate to da
prodate finansijeru, ali stepen radničke kontrole na elitnom nivou je prilično
velik, zato je takva privilegija biti na naučnom odeljenju, to je izuzetno
privilegovana egzistencija: zaboravite na novac, da vas plaćaju deseti deo
novca koji dobijate to bi još uvek bila mnogo bolja egzistencija nego rad na
komandu. Mislim da ljudi to znaju, ne mislim da je te ideje prosvetiteljstva
teško shvatiti: ljudi znaju da kad neko radi na spoljašnju komandu mi se možemo
diviti tome što on radi ali ćemo prezirati to što on jeste, zato što svoj rad,
glavni deo svog života, obavlja na komandu nekog drugog, i ne kontroliše način
na koji se to radi, niti zašto se to radi, niti kako se upotrebljava, niti bilo
šta drugo. Naravno, ne može svaki pojedinac kontrolisati svaku pojedinačnu
stvar, ali zato imamo demokratske strukture u kojima ljudi kontrolišu stvari
zajedno. Ne bih pokušavao nikoga da ubedim u to jer iskreno ne verujem da to
svi ne znaju. Možda sam sentimentalan, ali čini mi se da kad odstranite slojeve
obmana i izvrtanja, te stvari koje su bile prilično očigledne pre dvesta godina
i dalje ostaju očigledne.
Šta ćemo sa
ljudima koji ne žele da rade, čak ni u liberterskom društvu?
Pitanje
glasi: šta mislite da je rad? Postoji stanovište, povezano sa kapitalističkim
sistemima, po kojem je rad teret: ako se niste naterali da radite onda više
volite da vegetirate. Mislim da to nema nikakve veze sa ljudskim bićima i
zapravo je zapanjujuće da većina ljudi koja zauzima to stanovište dolazi sa
naučnih univerziteta. Ako dođete na univerzitet gde ja radim (Masačusetski
institut za tehnologiju – MIT), to je uglavnom naučni univerzitet, tamo ljudi
rade osamdeset sati nedeljno zato što vole to što rade, i njihov rad je pod njihovom
sopstvenom kontrolom. Od svih društvenih institucija, posebno su
naučnoistraživački univerziteti mesta gde zaista kontrolišete sopstveni rad; naravno,
morate zadovoljiti neke uslove, ali rad u velikoj meri kontrolišu učesnici –
optimalno i zapravo realistično. I pod tim uslovima ljudi jednostavno žele da
rade. Drvodelje koje vole i mogu da kontrolišu to što rade, rade sve vreme. U
stvari, postoji stara tradicija još od prosvetiteljstva koja je prerasla u
klasični liberalizam i na kraju u anarhizam, po kojoj rad treba da bude jedan
od najviših ideala u životu: stvaralački rad pod vašom sopstvenom kontrolom. I
ja mislim da većina ljudi zna da je to istina. Kada imate priliku da se bavite
stvaralačkim radom pod vašom sopstvenom kontrolom, posebno ako taj rad ima neku
društvenu svrhu, to je najbolja stvar koju možete da radite, mnogo bolja nego
ležanje na kauču i gledanje dosadnog televizijskog programa. Mislim da je
pogrešan pojam rada koji dolazi iz kapitalističke ideologije po kojoj se ljudi
moraju naterati da rade. U stvari, veoma je zanimljivo posmatrati rasprave o
tome; o tome se raspravlja u mejnstrim krugovima, ne toliko u pomenutom smislu.
Pogledajte rasprave o oporezivanju bogatih. Uobičajeni argument protiv
oporezivanja bogatih glasi: ako podignete poreze bogatima oni neće raditi
ništa, a oni su ti koji investiraju i čine da se stvari događaju, i tako dalje.
Ljudi koji najviše insistiraju na tome su ekonomisti, i ponekad ih je skoro
komično posmatrati. U glavnom tekstu jednog od glavnih časopisa, koji je
napisao Greg Menkju, veoma poznati harvardski liberalni ekonomista, on kaže da
ne možete oporezivati bogate jer oni tada neće raditi ništa. Nema ekonomske
teorije iza tog mišljenja, niti bilo koje druge teorije. On upravo daje primer
samoga sebe, i kaže: „Kada ne bih imao najveću platu ja ne bih radio ništa.“
Izgovaranje te rečenice vas ne bi odvelo nigde na univerzitetu osim na
odeljenju za ekonomiju. I to je zbog toga što je tamo ideologija toliko
ugrađena da oni nisu u stanju da misle, ne mogu pogledati u susednu kancelariju
i videti da je čovek po ceo dan u laboratoriji zato što voli to što radi.
Naravno da ljudi žele da rade smislen posao, naročito ako mogu sami da
upravljaju njime. Isto stanovište zauzimaju ljudi koji zagovaraju
participatornu ekonomiju, Majkl Albert, Robin Hanel, i drugi, i ja se u tome ne
slažem sa njima. Oni veruju da novčane nagrade treba da budu srazmerne uloženom
radu: što napornije radite trebalo bi da ste više plaćeni. Mislim da je to
veoma ponižavajuće shvatanje ne samo toga šta rad jeste, već i kakva su ljudska
bića, i ne mislim da je uopšte istinito. Oni sami rade veoma naporno i nisu
plaćeni za to. Prema tome, da li se oni razlikuju od drugih ljudi?
Libertersko
stanovište u osnovi dolazi iz klasičnog liberalizma 17. i 18. veka. Središnje
načelo klasičnog liberalizma je suprotstavljanje nelegitimnoj vlasti. Ljudi
treba da budu slobodni od ograničenja i kontrola autoritarnih struktura koje
nemaju inherentan legitimitet: one su u osnovi jedan ili drugi oblik tiranije ili
dominacije. Njih je na početku mučio feudalizam, tiranska država, i tako dalje.
Do kraja devetnaestog veka i tokom celog dvadesetog veka, neke od glavnih
autoritarnih nelegitimnih struktura postale su korporacije: privatne tiranije.
Privatne korporacije se čak ni ne pretvaraju, za razliku od državnih struktura,
da su pod bilo kakvom vrstom narodne demokratske kontrole.
Biznis
je tiranija, poput Sovjetskog Saveza. Kontroliše se sa vrha, ako ste na sredini
dobijate naređenja odozgo i prenosite ih onima ispod sebe. Na samom dnu vam je
dozvoljeno da iznajmite sebe privatnoj tiraniji.[5]
Nije očigledno zašto bi stvari trebalo da funkcionišu na taj način: one bi
mogle biti pod demokratskom kontrolom učesnika, bez vlasnika, bez menadžera,
samo onih koji učestvuju u radu. I, u stvari, moglo bi postojati šire učešće,
jer se rad događa negde, on je u zajednici, i zajednica mora imati neki uticaj
na njega. Prema tome, imamo učešće zajednice i učešće radne snage. To je
savršeno ostvarljivo. Zapravo, postoji mnogo takvih ideja svuda oko nas, a neke
od njih su bile primenjene. Pitanje koje treba da postavimo sebi nije da li
postoji moguća alternativa, naravno da postoji, već da li je to vrsta moguće
alternative za čije ostvarenje hoćemo da delamo? Ako jeste, onda će ona ukinuti
kapitalizam. Ali mi moramo odlučiti da li je to ono što želimo, da li je to ono
što drugi ljudi žele? Da li to žele radnici u fabrikama? Moja pretpostavka je
da je većina ljudi spremna na to ovog trenutka. I ako se pojavi prilika oni će
skočiti na nju. Ne mislim da smo im potrebni mi da ih podstičemo: stvar je u
tome što ljudi nemaju izbora. Za ljude u fabrici koji bi to preduzeli, to bi
značilo preuzimanje veoma ozbiljnog rizika. Prvi rizik je u tome što će učtivi
kanadski policajac ili neki drugi njegov kolega doći i prebiti ih na mrtvo ime;
ukoliko ne budu imali podršku zajednice oni se neće izvući iz toga. To je
borba, klasna borba. Ali ako razgovarate sa radnicima u fabrici, ne mislim da
bi mnogi od njih smatrali kako je teško razumeti da sami treba da upravljaju
fabrikom. Oni to mogu razumeti isto kao i fabričke devojke iz Louela u
Masačusetsu, 1860. godine. Mislim da se to nalazi tik ispod površine i spremno
čeka da izbije.
Da
li možemo imati radničko samoupravljanje u industriji? Ne znam ni za jedan
zakon prirode ili zakon istorije koji kaže da ne možemo. Mislim da bi to bilo
mnogo bolje nego vlasničko-menadžerska kontrola. Da li možemo imati nešto bolje
od državno-kapitalističkih institucija koje imamo sada? Da, možemo stvoriti
mnoge druge. U stvari, ako se vratimo radnicima u fabrikama u Lorensu u Masačusetsu, koji su podrazumevali da oni koji rade u fabrikama treba da ih
poseduju i upravljaju njima na demokratski način: je li to toliko nenormalno?
Isto možemo reći za zajednice.[6]
[1]
„Isto važi za dete: prema detetu se u školi odnose kao prema posudi u koju se
sipa voda, iz koje će voda možda posle izaći u pravom obliku – ali to nije
obrazovanje. To što učitelj treba da radi, prema Humboltu, jeste da „razvija
nit duž koje će učenik napredovati na njegov ili njen sopstveni način, iz
sopstvenih unutrašnjih impulsa“. To znači da obrazovanje treba da neguje i
podstiče otkrivanje a ne memorisanje, tako da proces sticanja razumevanja i
prikupljanja informacija bude stvaralačka delatnost, koja se obično obavlja u
udruženju sa drugima. Iz toga direktno sledi da svaki prihvatljiv i pristojan
oblik društvene organizacije treba da neguje i podstiče slobodnu stvaralačku
delatnost, a to uključuje samostalno odlučivanje: kontrolu nad svim bitnim odlukama
u instituciji. Otuda dolazi klasični liberalizam koji se – kako je Rudolf Roker
mislim sasvim tačno ukazao – nasukao na hridi kapitalizma: on je prekapitalistički;
kada su se kapitalističke strukture razvile, klasični liberalizam je bio
uništen: njegove pojmove slobode, nezavisnosti i stvaralaštva sputala je i
uništila hijerarhijska menadžerska struktura koja čini jezgro kapitalističkih
institucija. A anarhizam, sa te tačke gledišta, predstavlja razvoj ostataka
klasičnog liberalizma i njihov preobražaj u načine mišljenja i delanja u
kapitalističkom ili postkapitalističkom društvu. Posebno je anarhosindikalizam
usmeren na organizaciju industrijskih društava. Stoga mislim da postoji
kontinuitet koji se probija kroz vreme. Savremene iracionalističke tendencije
[postmodernizam, takozvani levi intelektualci, advertajzing, marketinške
kampanje, pomodna potrošnja, profesionalni sport… : samo idi i gubi vreme na
beznačajne stvari, a bitne stvari prepusti ljudima koji poseduju i kontrolišu
svet] u suštini pokušavaju da preseku taj kontinuitet od njegovih početaka: od
jezgra prosvetiteljske posvećenosti racionalnosti, napretku, individualnoj
kreativnosti, i tako dalje.“ Noam Čomski u razgovoru sa holandskim aktivistima,
Univerzitet u Lajdenu, 14.03.2011. https:// www.youtube.com/watch?v=ODtqoottyRY
[2] „Svaki društveni sistem koji guši
ljudsku kreativnost je neprihvatljiv. Ljudi bi trebalo da budu slobodni da
istražuju, stvaraju, ostvaruju sopstvene potencijale i razvijaju svoje
stvaralačke sposobnosti koje su im urođene, bez nametanja vlasti, sile ili
dominacije. To je suštinski princip klasičnog anarhizma koji je izdanak
klasičnog liberalizma. Klasični liberalizam se nasukao na hridi kapitalizma.
Kapitalistički sistemi su nespojivi sa klasičnim liberalnim idealima koji su
opstali u jezgru moderne anarhističke tradicije koja se ponekad naziva
tradicijom liberterskog socijalizma.“ „Globalne perspektive: razgovor sa Noamom
Čomskim“, Britanska akademija, London, 26.11.2014.
https://www.youtube.com/watch?v=1OGIJE8AzqM
[3] „Neoliberalizam uopšte nije nov i
nije liberalan.“ „Neoliberalizam i globalni poredak“, govor Noama Čomskog na
Univerzitetu Jejl, 25.02.1997. https://www. youtube.com/watch?v=jnc1Ay6X1bg
[4] „Work, Learning
and Freedom“ („Rad, učenje i sloboda“), Intervju Majkla Kasenbahera (Michael
Kasenbacher) sa Noamom Čomskim, 24.12.2012. https://chomsky.info/20121224/
[5]
„Sve dok su pojedinci prisiljeni da iznajme sebe na tržištu onima koji žele da
ih unajme, sve dok se njihova uloga u proizvodnji svodi na to da budu pomoćna
oruđa, postoje snažni elementi prinude i ugnjetavanja koji veoma ograničavaju i
čak obesmišljavaju svaki govor o demokratiji.“ „The Relevance of
Anarcho-syndicalism“ („Značaj anarhosindikalizma“), Intervju Pitera Džeja
(Peter Jay) sa Noamom Čomskim, 25.07.1976. https://chomsky.info/19760725/
[6] „Mi smo ljudska bića, nismo
roboti. Radiš svoj posao ali ne prestaješ da budeš ljudsko biće. Biti ljudsko
biće znači crpeti iz bogate kulturne tradicije – ne samo iz naše sopstvene
tradicije, već i iz mnogih drugih – i postajati ne samo tehnički vešt nego i
mudar. Neko ko može da misli – misli stvaralački, misli nezavisno, istražuje,
ispituje – i doprinosi društvu. Ako to nemate, može vas zameniti robot. Mislim
da se to jednostavno ne može zanemarivati ako želimo da živimo u društvu u
kojem vredi živeti.“ Noam Čomski, Rekvijem
za američki san: deset principa koncentracije bogatstva i moći (Requiem for the American Dream: The 10
Principles of Concentration of Wealth and Power), Seven Stories Press,
Njujork, 2017, str. 116-117.
Transkript delova javnih govora Noama Čomskog: Noam Chomsky on Enlightenment, Classical Liberalism, Anarchism (2/8) (https://www.youtube.com/watch?v=60z2zGbGbfE); Controlling Your Own Work – Noam Chomsky (https://www.youtube.com/watch?v=wudZzIuhKoc); Noam Chomsky on Work and Creativity (https://www.youtube.com/watch?v=3fQroFeoD9U); Democracy in the Workplace – Noam Chomsky (https://www.youtube.com/watch?v=UAlVJ-19Rp8).
Preveo i priredio Miroslav Budimir, Beograd, 2017.
O neželjenom radu na koji se ljudi moraju
prinuditi
U jednom od svojih eseja napisali ste da bi „u pristojnom društvu
svako imao priliku da pronađe zanimljiv posao i da bi svakoj osobi bio pružen
najširi mogući prostor za njene talente“. A onda ste postavili pitanje: „Da li
bi pored toga još bila potrebna posebna spoljašnja nagrada u obliku bogatstva i
moći? Samo ako pretpostavimo da praktikovanje nečijih talenata u zanimljivom i
društveno korisnom radu nije samo po sebi nagrađujuće.“ Mislim da je taj način
mišljenja zacelo privlačan mnogim ljudima. Ali mislim da je ipak potrebno
objasniti zašto bi se rad koji bi ljudima bio zanimljiv, privlačan i
ispunjavajući iole približno poklopio sa radom koji je stvarno potrebno obaviti
ako uopšte želimo da zadržimo životni standard koji ljudi traže i na koji su navikli?
U redu, postoji izvesna količina rada koji se
prosto mora obaviti ako želimo da zadržimo taj životni standard. Otvoreno je
pitanje koliko taj rad mora biti tegoban. Podsetimo se da se nauka, tehnologija
i um dosad nisu posvetili istraživanju tog pitanja ili prevladavanju tegobnog i
samodestruktivnog karaktera neophodnog rada u društvu, iz razloga što se oduvek
pretpostavljalo da postoji velika armija najamnih robova koji će to uraditi
jednostavno zbog toga što bi u suprotnom gladovali. Ali ako bi se ljudski um
usredsredio na pitanje kako da se neophodni rad u društvu učini smislenim sam
po sebi, ne znamo kakav bi odgovor bio. Moja pretpostavka je da se veliki deo
tog rada može učiniti potpuno podnošljivim. Pogrešno je misliti da je čak i naporan
fizički rad nužno mučan. Mnogi ljudi, uključujući mene, rade ga radi opuštanja.
Na primer, nedavno mi je palo na pamet da zasadim trideset četiri sadnice
drveća na livadi iza kuće koja je pod državnom zaštitom, što znači da je
trebalo da iskopam trideset četiri rupe u pesku. Za mene i s obzirom na to kako
provodim najveći deo svog vremena – to je bio prilično težak posao, ali moram
priznati da sam uživao u njemu. Ne bih uživao da sam imao radnu normu ili
nadzornika, ili da mi je bilo naređeno da to uradim u određeno vreme, i tako
dalje. S druge strane, ako je to zadatak koji se preduzima iz čistog
interesovanja, u redu, to se može uraditi. I to bez ikakve tehnologije, bez ikakvog
razmišljanja o tome kako da se osmisli taj rad, i tako dalje.
Može postojati opasnost da je takav pogled na stvari potpuno romantična
iluzija kojom se zabavlja samo mala elita ljudi, poput profesora, možda
novinara, i tako dalje, koji se nalaze u veoma privilegovanoj poziciji jer su
plaćeni da rade to što bi svakako voleli da rade.
Zato sam počeo sa velikim „ako“. Rekao sam da se
prvo moramo upitati u kojoj meri neophodan rad u društvu – naime, rad koji je
potrebno obaviti da bi se održao životni standard koji želimo – mora biti
tegoban ili nepoželjan. Mislim da je odgovor: mnogo manje nego što je danas.
Ali pretpostavimo da postoji izvesna mera u kojoj on ostaje tegoban. U tom
slučaju odgovor je sasvim jasan: taj rad se mora podeliti među ljudima koji su
sposobni da ga obave.
I da svako provodi određeni broj meseci u godini radeći na traci za
proizvodnju automobila i određeni broj meseci sakupljajući smeće i...
Ako se ispostavi da su to zaista poslovi u kojima
ljudi neće pronaći samoispunjenje. Uzgred, ja uopšte ne verujem u to.
Posmatrajući ljude dok rade, recimo majstore, automehaničare na primer, mislim
da oni često u svom radu osećaju značajan ponos. Mislim da ta vrsta ponosa u
dobro obavljenom radu, u dobro obavljenom komplikovanom radu, zato što su u tom
radu potrebni mišljenje i um, posebno ako čovek takođe učestvuje u upravljanju
tim poslom, u odlučivanju kako da se rad organizuje, za šta je namenjen, koje
su svrhe tog rada, šta će se dogoditi s njim, i tako dalje – mislim da sve to
može biti zadovoljavajuća i nagrađujuća aktivnost koja zapravo zahteva veštine:
vrste veština u čijem će praktikovanju ljudi uživati. Ali sada razmišljam
hipotetički. Pretpostavimo da na kraju ostane neki deo rada koji zaista niko ne
želi da radi, šta god to moglo biti – u redu, onda kažem da se taj ostatak rada
mora jednako podeliti, i da će izvan toga ljudi biti slobodni da praktikuju
svoje talente onako kako misle da je prikladno.
Ja tvrdim profesore da ako bi taj ostatak bio veoma velik, kako bi
neki ljudi ustvrdili, ako u taj rad spada proizvodnja devedeset pet posto onoga
što svi želimo da trošimo – onda bi organizacija podele tog posla, tako da svako
uradi mali deo svih odvratnih poslova, postala strašno neefikasna. Jer,
uostalom, čovek mora biti obučen i opremljen da obavi čak i odvratan posao, i
efikasnost celokupne ekonomije bi opala, usled čega bi životni standard koji
ona održava opao.
U redu, prvo mislim da je to potpuno hipotetički
postavljeno, zato što verujem da cifre nisu ni približno tolike. Kao što rekoh,
čini mi se da kada bi se ljudska inteligencija posvetila ispitivanju načina na
koji bi se tehnologija mogla osmisliti tako da odgovora potrebama ljudskog
proizvođača umesto obrnuto, – to jest, sada se pitamo kako se ljudsko biće sa
svojim posebnim osobinama može ugraditi u tehnološki sistem osmišljen za druge
ciljeve, naime, za proizvodnju profita – mislim da bismo onda uvideli da je
pravi nepoželjan rad daleko manji nego što vi pretpostavljate. Ali koliki god
da je on, primetimo da imamo dva izbora. Jedan izbor je da se taj rad jednako
podeli, a drugi je da se stvore društvene institucije koje će dovesti do toga
da se određena grupa ljudi jednostavno prinudi da obavlja taj posao, pod
pretnjom gladovanja. To su dva izbora.
Ne da se prinude da obave taj posao, već oni mogu dobrovoljno
pristati da ga rade zato što će biti plaćeni izvesnom sumom za koju osećaju da
taj posao čini vrednim.
U redu, ali vidite, ja pretpostavljam da svako u
suštini dobija jednaku novčanu nagradu. Ne zaboravite da sada ne govorimo o
društvu u kojem su ljudi koji rade tegoban posao plaćeni znatno više nego ljudi
koji rade posao koji rade po svom izboru – potpuno suprotno. Način na koji naše
društvo funkcioniše, način na koji svako klasno društvo funkcioniše jeste da su
ljudi koji rade neželjeni posao oni koji su najmanje plaćeni. Taj posao je
obavljen i mi ga na neki način zaboravljamo, zato što se pretpostavlja da će
uvek postajati ogromna klasa ljudi koji kontrolišu samo jedan faktor
proizvodnje, naime, svoj rad koji moraju da prodaju, i koji će morati da rade
taj posao zato što nemaju ništa drugo da rade, i biće veoma malo plaćeni za to.
Prihvatam ispravku. Zamislimo tri vrste društva: prvo, sadašnje, u kojem se
neželjeni rad prepušta najamnim robovima. Zamislimo drugi sistem u kojem se
neželjeni rad – posle uloženih najvećih napora da se on učini smislenim – deli.
I zamislimo treći sistem u kojem se neželjeni rad dodatno plaća, tako da pojedinci
dobrovoljno biraju da ga rade. U redu, čini mi se da se oba potonja sistema
slažu – grubo govoreći –sa anarhističkim principima. Lično bih zagovarao drugi
pre nego treći sistem, ali oba su veoma daleko od svake sadašnje društvene
organizacije ili svake tendencije u savremenoj društvenoj organizaciji.
Postavimo to na drugačiji način. Čini mi se da postoji osnovni
izbor, kako god ga formulisali, između toga da li se rad organizuje zbog
zadovoljstva koje pruža ljudima koji ga rade ili se organizuje na osnovu
vrednosti onoga što se proizvodi za ljude koji će koristiti ili trošiti to što
je proizvedeno. I da društvo koje je organizovano na osnovu pružanja maksimalne
prilike svakom čoveku da se bavi svojim hobijem, što je u suštini stanovište
„rada radi samog rada“, dolazi do svog logičnog zaključka u manastiru, gde se
vrsta posla koji se obavlja, naime molitva, radi zbog samoobogaćivanja radnika i
gde se ne proizvodi ništa što je bilo kome korisno i gde se živi ili niskim
životnim standardom ili se zapravo gladuje.
U redu, tu postoje neke činjeničke pretpostavke sa
kojima se ne slažem. Mislim da je deo onoga što rad čini smislenim to što je
on koristan, što su njegovi proizvodi korisni. Rad zanatlije njemu je jednim
delom značajan zbog inteligencije i veštine koje ulaže u njega, ali delom i
zbog toga što je taj rad koristan, i mogao bih reći da isto važi za naučnike. Činjenica
da rad koji radiš može dovesti do nečeg drugog, – to je rad u nauci, znate –
može doprineti nečem drugom, veoma je važna sasvim nezavisno od elegancije i
lepote onoga što možete postići. I mislim da to važi za svaku oblast ljudske
delatnosti. Osim toga, ako pogledamo veći deo ljudske istorije, mislim da ćemo
uvideti da su ljudi zaista u značajnoj meri osećali neki stepen zadovoljstva –
često veliko zadovoljstvo – od produktivnog i stvaralačkog rada koji su radili.
I mislim da su prilike za to enormno uvećane industrijalizacijom. Zašto? Upravo
zato što veliki deo najbesmislenijeg dirinčenja mogu preuzeti mašine, što znači
da je prostor za istinski stvaralački ljudski rad značajno povećan.
Sad, vi govorite o slobodno preduzetom radu kao o
hobiju. Ali ja ne verujem u to. Mislim da slobodno preduzeti rad može biti
koristan, značajan rad koji se obavlja dobro. Takođe postavljate dilemu koju
mnogi ljudi postavljaju, između želje za zadovoljstvom u radu i želje da se
stvore stvari od vrednosti za zajednicu. Ali nije tako očigledno da tu postoji
bilo kakva dilema, bilo kakva protivrečnost. Prema tome, uopšte nije očigledna
– zapravo mislim da je pogrešna – pretpostavka da je doprinos rastu uživanja i
zadovoljstva u radu obrnuto srazmeran doprinosu vrednosti proizvoda.
Ne obrnuto srazmeran, ali može biti da oni nisu povezani. Uzmimo
veoma jednostavan rad kao što je prodavanje sladoleda na plaži tokom javnog
praznika. To je usluga društvu: ljudi nesumnjivo žele sladoled, njima je vruće.
S druge strane, teško je videti u kom smislu postoji zadovoljstvo prodavca ili
veliko osećanje društvene vrednosti ili plemenitosti u obavljanju tog posla.
Zašto bi iko to radio ako ne bi bio plaćen za taj posao?
Moram reći da sam video neke veoma radosne
prodavce sladoleda...
Naravno, oni zarađuju mnogo novca.
... kojima se zapravo sviđala zamisao da deci
daju sladoled, što mi izgleda kao savršeno razuman način da se provede vreme, u
poređenju sa hiljadama drugih zanimanja koje mogu da zamislim.
Upamtite da čovek ima zanimanje, i čini mi se da
većina postojećih zanimanja – posebno ona koja se nazivaju uslugama, to jest,
odnosi sa ljudskim bićima – nose unutrašnje zadovoljstvo i nagrade povezane sa
njima, naime, u odnošenju sa ljudskim bićima koja su uključena. To važi za
predavanje, i to važi za prodavanje sladoleda. Slažem se da prodavanje
sladoleda ne zahteva posvećenost ili inteligenciju koje zahteva predavanje, i
možda će to zanimanje zbog toga biti manje poželjno. Ali ako je tako, onda se
taj posao mora podeliti.
Ali ja govorim o tome da je naša uobičajena
pretpostavka da je zadovoljstvo u radu, ponos u radu, ili nepovezan ili
negativno povezan sa vrednošću proizvoda, u vezi sa određenom fazom društvene
istorije, naime kapitalizmom, u kojoj su ljudska bića oruđa proizvodnje. To
nipošto nije nužno istinito. Na primer, ako pogledate mnoge intervjue sa
radnicima na proizvodnoj traci koje su sproveli industrijski psiholozi,
videćete da je stvar na koju se oni uvek iznova žale činjenica da svoj rad jednostavno
ne mogu da obave dobro; činjenica da proizvodna traka ide tako brzo da oni ne
mogu uraditi svoj posao kako treba. Nedavno sam slučajno pregledao istraživanje
dugovečnosti u nekom gerontološkom časopisu, u kojem su pokušali da odrede
faktore koji bi se mogli koristiti u predviđanju dužine života – znate, pušenje
cigareta i pijenje alkohola, genetski faktori – sve je uzeto u obzir.
Ispostavilo se da je zapravo najviši i najuspešniji faktor predviđanja bilo
zadovoljstvo radom.
Ljudi koji imaju dobre poslove žive duže.
Ljudi koji su zadovoljni
onim što rade. Mislim da u tome ima dobrog smisla, znate, zato što u radu
provodite svoj život, u njemu praktikujete svoje stvaralačke aktivnosti. Sad,
šta dovodi do zadovoljstva radom? Mislim da mnoge stvare dovode do njega, a svest
o tome da radite nešto korisno za zajednicu je važan deo tog osećanja. Mnogi
ljudi koji su zadovoljni svojim poslom su ljudi koji osećaju da je to što rade
važno uraditi. Oni mogu biti učitelji, doktori, naučnici, zanatlije,
poljoprivrednici. Mislim da je to osećanje kako je to što čovek radi važno,
vredno rada, i da je korisno onima sa kojima je čovek u društvenoj vezi, veoma
značajan faktor u čovekovom ličnom zadovoljstvu.
I pored i iznad toga postoji ponos i
samoispunjenje koji potiču od dobro urađenog posla – samo od baratanja svojim
sposobnostima i njihove primene. Sad, ne vidim zašto bi to na bilo koji način
oštetilo, zapravo mislim da bi povećalo, vrednost toga što se proizvodi.
Ali ipak zamislimo da na nekom nivou ipak šteti.
U redu, u tom slučaju društvo, zajednica, mora odlučiti kako da napravi
kompromise. Uostalom, svaki pojedinac je i proizvođač i potrošač, i to znači da
svaki pojedinac mora učestvovati u tim društveno određenim kompromisima – ako
kompromisi uopšte postoje. I ponovo mislim da je priroda tog kompromisa veoma
preuveličana zbog izobličavajuće prizme istinski prinudnog i za pojedince
destruktivnog sistema u kojem živimo.
Izvod iz intervjua: „Značaj anarhosindikalizma“
„The Relevance of Anarcho-syndicalism“
„The Relevance of Anarcho-syndicalism“
Noam Chomsky interviewed by Peter Jay
The Jay Interview, July 25, 1976
Preveo s engleskog: Miroslav Budimir, Beograd,
2017.
No comments:
Post a Comment